I onda, šta. Sahrana, i to lična, prva i poslednja. Nešto što nikad za života nisam voleo, još od majčine smrti ovaj put nisam mogao da eskiviram. Međutim to je sasvim drugačiji doživljaj od onog pravog realnog. Živog.
Drugačije je kad si predmet okupljanja pa možeš da gledaš a da te niko ne vidi. Zanimljivo.
Odlutao sam svojom dušom, ili već kako se to zove, nekim čudom, i bio u rodnom gradu na mesto gde sam veoma retko odlazio. Na veliko gradsko groblje – Lovrinac. Zašto i kako sam tamo odlutao niko ne zna, ali je tako bilo. E sad koje vreme treba tu koristiti nisam siguran, Da li sam bio ili nisam, jer kako sam mogao BITI kan nisam više … Dobro nema veze.
Dakle, lepo su me obukli. Letnja vrućina, neočekivani rezultat okupljanja, preko očekivanja. Sva deca su tu, naravno i obe bivše. neverovatno. Moja draga (jedina i (važeća) se raspada od plakanja, a sto puta sam joj rekao … Nije vredelo uživo, pa šta sad. Sedim pored sopstvenog sanduka koji obilaze, ozbiljni, nezainteresovani, uplakani, umušeni, ma razni drugi a ja ih gledam i brojim, štikliram u glavi obavezne, sigurne i slučajne ali u koloni iznenađenja najinteresantnije.
Osim te kolone „iznenađenja“ najviše me je iznenadila saradnja i komunikacija nespojivih elemenata za mog života ali dobro je, sad, pa nikad više … možda. Možda i grešim, ali ja se ionako više ne računam, sve što razmišljam je samo za ličnu upotrebu i to je a mene novina. Zašto? Pa, od ranog detinjstva sam bio pritisnut pozicijom i odnosima u porodici, koji su me saterali u dubok i snažan kompleks niže vrednosti, pa sam kasnije do zadnjeg dana išao na to da me što više ljudi čuje, vidi, registruje i uvažava, …. a sad sam sebi i za sebe, u krugu mene samog. Neobjašnjivo i novo, jednostavno neprihvatljivo.
Sedim na sanduku, koji polako ide uzbrdo i setih se one reklame kad onaj crnja sedi na nekoj plivajućoj ali plastičnoj i naduvanoj životinji i kaže: „A sad sam na morskom konju.“ Baš tako, sedim i nerviram se, što zadnji levi točak škripi. Pa moram zbog nečeg, ne bi bilo interesantno da ne nađem razlog. Bio sam na dnu sanduka, iza najvećeg venca, okrenut pogrebnoj koloni. Bio sam nekako ponosan i zadovoljan, što se za većinu njih u njoj ne bi moglo reći. Gde li sam po ovoj vrućinčini našao da rikem? Kolona uglavnom ćuti, namrgođena, a ima ih koji plaču ko kiša, ima ih dosta živih, Bogu hvala, ali ima nas i onih nas koji to više nismo.
U stvari dugo klackanje mi je odvuklo pažnju na okruženje, ali vidim da ima onih poluprovidnih koji stoje ili sede kod svojih spomenika i gledaju sa zanimanjem, da vide ko je novi korisnik pogrebnih usluga Javnog komunalnog preduzeća našeg grada.
Kad stigosmo do te rupe koja mi se učinila premala, bio sam već nezainteresovan. Gledati sve ovo, ili učestvovati je baš bez veze. Još sad da gledam ovo lopatanje u cilju mog ličnog zatrpavanja mojih ostataka nije neki prizor.
Samo sam primetio da su tad počeli još neki likovi i likuše da kmeze, i sve odmeravajući one, kao što rekoh „providne“, video sam da moj brat i sinovi zadržavaju neutešnu udovicu da ne padne pod sanduk, koji je počeo da se spušta. Tehnika, ručna, uobičajena – šta da vam kažem. Standard.
Dole gde je bio moj sanduk, već su uneli sledećeg „slavljenika“, da peostite, a žene koje su čistila su blebetale k`o da su na pijaci. Okrenuh se polulevo, prema vekilim staklenim vratima i pokušam da ih okrenem do pravog ugla, ali džabe, ne vidim se. Ja sam nevidljiv.
Šta ja sve mogu, kao takav, čutajte u sledećem tekstu ako još budem u mogućnosti. ,
Do skorog čitanja s poštovanjem Ja DUH. Zvanično.
Iz zbirke priča „Ujed i druge priče“ insert broj … valjda tri. Gubim se polako 🙂
