O nekim stvarima je sasvim bespredmetno čučati i očekivati objašnjenje. Jednostavno saznati, pa objasniti ili bar simulirati, stanje koje nastane posle trenutka smrti je nemoguće.

Susretom sa drugim entitetima koji su pre mene stupili „sa one strane“ sam počeo razglabati, šta se to dešava i u nastavku mog pisanija, je ideja da sa njima treba stupiti u kontakt. Ne može, nema šanse. Obigravajući oko nekih od njih, primerio sam da im se usta pomeraju, da nešto govore, ali ja nisam mogao registrovati, šta govore. Pa ja sam, osim što sam preselio u večna lovišta i ogluveo. Razočarao sam se, pih.

Ne znam koliko je trajalo to moje rasčlanjivane cele situacije ako vas interesuje do kojih zaključaka sam došao, čitajte.

Ne znam, kao što sam već kazao, koliko ću još biti sposoban iz ove dimenzije da komuniciram sa vama, ali se nadam, da će to potrajati dovoljno dugo da vam ispričam sve.

Dakle, činom smrti, duša napušta telo, stupa u međuprostor i prisustvuje svemu bez svoje volje ili ponekad po nekakvom automatizmu. Najbolji primer je moj nagli povratak iz rodnog grada na svoj ispraćaj „do večnog doma“. Međusobna komunikacija sa drugim, da ne kažem, ranije preminulim dušama, nije moguća, jer svaka duša ima svoju frekvenciju. Još uvek nisam naišao na poklapanje sa nekim, ali nadam se …

Znači čista vibrirajuća gomile ničega, proizašlo iz mog tela nastavlja da „živi“. Kretanje između velikih ili manjih distanci ukazuje da postoji određena, ali ne zanemariva energija, koju takav duh poseduje.

Vreme kao odrednica ne postoji. Sve je u komadu.

Setih se u jednom trenutku, oca i majke. Njih nisam onaj dan primetio, a i nisam razmišljao o tome. Zatekoh grob na kom sam bio (kao živ pre mesec dana). Isto sve, a njih nema. U jednom trenutku sam se osetio slabo, teško. Kako meni može biti teško, kako ja mogu osećati slabost. Zbunjen. Uplašen.

Onaj fleš me vrati u neki krematorijum, ne znam ni gde … Samo sam se stvorio tu. Ipak su me poslušali. E bražo i sestre od sam sam usitnjen do maksimuma. Smešten sam u neku veču vazu od spegijalne gline, ali ja sam u ovom „rezervnom obliku“ još tu. Pšstepeno mi se snaga vratila i nastavio sam da špartam dalje.

Odlazeći sam samo pomislio „Valjda će do kraja ispoštovati moju želju, da me sa Druge vidilice u Splitu prospu po gradu i moru.

Tako postadoh beživotna, energetska, poluprovidna, gluva ali vibrirajuća masa… u prahu

Iz zbirke priča „Ujed i druge priče“ insert broj …