Upitan o novim tehnologijama, odnosno o tome da danas svi mogu da naprave pesmu koristeći samo računar, Stefanovski za N1 ističe da je kritičan prema veštačkoj inteligenciji (AI) kao konceptu.
„Na novom albumu imam jednu pesmu koja se zove ‘Moderna vremena’, gde ozbiljno kritikujem AI kao koncept konsultacije o raznim stvarima. Neki inteligentni ljudi govore da će nas AI zameniti kompletno, i Sting to govori, da ćemo svi izgubiti posao“, rekao je Vlatko Stefanovski.
Međutim, on ističe ironiju u svemu tome, u odnosu čovečanstva prema veštačkoj inteligenciji.
„Interesantno je to kada te robot pita: ‘Da li si robot?’. Na primer, kada kupuješ avionsku kartu, i on me pita da li sam robot, algoritam me pita da li sam ja robot. To je takva ironija“, smatra Stefanovski.
Kako kaže, postoje muzički programi koji su bazirani na veštačkoj inteligenciji, poput Suno.
„I ti njemu kažeš napravi mi pesmu, napravi mi bek vokale kao da su bek vokali Džejmsa Brauna, napravi mi ritam sekciju kao da su iz Jamajke, napravi mi brass sekciju kao da su iz Njujorka ili Londona. Sve je to uredu, ali je to zastrašujuće, a zastrašujuće je zato što mi humani težimo ka robotizaciji. A roboti brže napreduju prema humanizaciji, nego što mi napredujemo ka robotizaciji. I to je jedna vrlo delikatna igra“, kazao je Stefanovski.
Kako je dodao, on sebe smatra „analogom“.
„Sve više želim da gledam kroz prozor, nego da gledam u telefon, jer je to mnogo kreativnije“, ističe Stefanovski.
Ipak, sagovornik N1 smatra da, s jedne strane, postoje i dobre stvari u vezi savremenih tehnologija.
„Jer, ako želim da ti pokažem neku pesmu, da je pustim, odma mogu preko Dizera ili Spotifaja. Dobro je da imaš celu Aleksandrijsku biblioteku u telefonu, ili fonoteku BBC-ja. Ali, s druge strane, što je nešto dostupnije, to postaje manje interesantno. Mi smo čekali mesecima ploče iz Londona, naručiš pa čekaš da stigne mesec, mesec i po dana. I kad stigne nova ploča, na primer grupe Yes, pa ti si u ekstazi. Današnja mladež, bojim se, nije u ekstazi ni zbog čega. Jer, što su stvari dostupnije, to je interes manji“, objašnjava Stefanovski u emisiji „360 stepeni„.
„Ton je u tebi“
Upitan o svim stvarima koje unapređuju muziku, poput pedala, Stefanovski naglašava da i dalje veruje „tom puritanskom pristupu“.
„Pristalica sam što manje pedala, jer što više pedala, to manje zvuka. Ton je u prstu, u vašem abdomenu, u vašoj glavi i srcu. Svi smo mi različiti i svako ima svoj ton, zato što ima drugačiji dodir. Drugačije svi mi hvatamo i držimo taj instrument. Neko sa više snage, neko sa manje. Neko s više elegancije, neko sa manje. Neko sa više emocija, neko sa manje“, rekao je Stefanovski.
„Čarobno detinjstvo i nadolazeća magija“
Upitan da je svoju ljubav prema muzici, kulturi generalno, vuče iz porodice, odnosno da li je on izabrao muziku, ili je pak ona njega, Stefanovski odgovara – verovatno obostrano.
„Deca uče iz konteksta, ne iz teksta. Koliko god puta da im kažete: ‘Ovako je, onako je’, oni vas ne slušaju. Verujem da sam učio iz konteksta, jer kod nas kući je dolazio umetnički svet – glumci, reditelji, scenografi, kostimografi, zanimljiv svet. Između ostalog, kod nas kući je dolazio i najveći osnivač džez muzike u Makedoniji, Dragan Đakonovski Špato. On je verovatno prvi koji mi je naštimao gitaru“, ukazao je Stefanovski.
Kako je dodao, to je bio jedan nesvesan period – pre svega, čaroban.
„Dečija fantazija i mašta, pa čak i tinejdžerska, i ti hormoni koji tada rade u velikoj meri, koji vas napadaju, taj rast. To je jedan čaroban period, i ako vas tad ne uhvati ta magija, kasnije teško“, kazao je Stefanovski.
Fiksirana emocija
Upitan kako konstantno održava tu emociju, odnosno odakle mu i dalje ljubavi prema pesmi koju je svirao bezbroj puta, sagovornik N1 ističe da je neophodno – fiksirati emociju.
„A kako glumci mogu svako veče da se rasplaču u nekoj predstavi? Čuveni teatarski teoretičar (Konstantin) Stanislavski je glumcima govorio da trebaju fiksirati emociju. Ja tačno znam me šta me uzbuđuje kod pesme ‘Uči me majko, karaj me’, i to je moja fiksirana emocija koju stalno povučem iz skladišta i iznova je ponudim publici. Povučem iz mog ličnog fundusa razne emocije, i kada ‘Bistru vodu’ sviram, redovno se konsultujem sa sopstvenim, najdubljim DNK, koji sam nasledio od svojih roditelja, bake, deke, prababe, pradede…“, objašnjava Stefanovski.
Upitan da li može da izdvoji vrhunac svoje karijere, odnosno da li ju je uopšte dosegao, Stefanovski napominje da „čovek želi da veruje da još nije na vrhuncu, iako je to iluzija“.
„Kada dobiješ nagradu za životno delo, onda ti kažu: ‘Bravo!’. A ti se osećaš malo glupo, jer sebi kažeš: ‘Aha, ja sam završio opus, mogu da umrem nakon ovoga’. A to nije dobra pozicija. I ja još uvek trčim misleći da je cilj ispred mene, a verovatno je iza mene. Jer, ljudski entuzijazam je bezgraničan“, zaključuje Stefanovski.
