Kako sam upropastio Evropu (biti ili ne biti)

Sećam se da sam razmišljao pun sebe, mada ipak pomalo prerano, kako je sve ipak ispalo dobro i pored svih muka koje su me zadesile, a muka je bilo koliko ‘očeš.  Živeti u evropskoj zemlji znači biti izložen svakojakim iskušenjima ali to posle izvesnog vremena prerasta u noćnu moru sa kojom se nije igrati, a koju teško da možeš i smeš ignorisati.

Radio sam redovno i pored toga što je to posao koji niko nije hteo da radi (uglavnom), uspešno opstajao pa čak na trenutke i napredovao, ako se sve to tako može i nazvati. Sećam se, da sam u tom periodu sebi zamerao nesposobnost da koliko toliko sačuvam  dostojanstvo ali odrastao sam u sistemu i državi u kojoj je sve upućivalo na manipulaciju, prevaru i puko preživljavanje.

Ipak  je  jedino bilo važno da što manje dana ili sati prođe uludo i ništa me drugo nije pretrano uzbuđivalo. O mnogim važnim pitanjima vezanim za porodicu zbog koje sam i ušao u sve, jednostavno nisam imao kad da razmišljem jer se sve te „zaludne mozgarije“ nisu uklapale u sav taj izopačeni, truli  i plastificirani virtuleni svet  koji pored „dobre“ zarade nije pružao apsolutno ništa – naprotiv. Svakom beskučniku je i najneudobniji ležaj pravi raj kao i svakom od nas koji smo bežeći glavom bez obzira prihvatali sve i svašta na razmišljajući o posledicama i to je po meni jedno od najvernijih objašnjenja našeg gasterbajterskog, proevropski orijentisanog  i uzvišenog čina.

Jednostavno ne biti sa svojom porodicom više od godinu ili dve je veliki rizik, greška pa čak i hrabrost. Tu se stvari ipak trajno „raštimuju“ a trka za novcem boljim životom nije i ne treba ponekad da bude ispred porodice. Sve to, znam, zvuči smešno i neubedljivo ali nikada ne menjaj skroman i koliko-toliko harmoničan život za sumnjiv finansijski ili bilo koji drugi boljitak. Ipak je izgleda sve negde zapisano pa se ne da i ne može tek tako, pogotovo ne na silu promeniti.

Bio sam ubeđen da je moj najveći problem finansijske prirode iako nikada nisam živeo loše, i tu sam grešku morao da platim. Moj problem je bio definitivno u meni i poremećenom shvatanju vrednosti koji je logična posledica okolnosti u kojima sam odrastao i stasao u nešto što bi trebalo da bude zreo čovek.

Jedan komentar

  • Charolija

    27. априла 2009. at 11:08

    Hmmm…staviti finansijsku situaciju ispred porodice je najveća greška koju čovek može da napravi. Naravno da te ne osuđujem, razumem tvoje razloge da odeš i uvek, ali baš uvek je sve zbog nečega dobro. Nije na nama da znamo što, ali vremenom nam se kaže samo od sebe.