… O da, najzad se nekom pripiškilo. Scena očigledno mrtvog mene na klonji, izazvala je užasan krik, moje krmeljive drage, od kojeg umalo nisam oživeo.

Sva ta zbrka, frka, telefoniranje, hodanje levo desno, i t d, uprkos razumevanja za položaj u kojoj se našla gospodža, izazivala je u meni lagani ledeni osmeh ali i iznenađenje. Tada su mačke počele da proskaču kroz mene, i videh da sam sada lociran na prozoru. Onako spuštenih gaća sa sve rolnom toalet papira pod pazuhom.

Ipak hit su bili ovi sirotani iz Hitne. Bolnica nam je prekoputa na 100 metara. Mlada sestra počela da plače. Doktor sa nedojedenim sendvičOM me onako sa pola sendviča u zubima, podigo i položio na hladne pločice, onako ko stolicu sa naslonom i sedišnim, poza „u L“. Moja draga je tek tad počela da urliče i mačke su se razbežale.

Izgleda konstatovah da moj “ poslednji crevni pozdrav“ nije uspeo na vreme i u celini- celosti da napusti DB crevo, pa je ostalo jedno parče da viri uspravno najbolje simbolizujući tvrdu stolicu, koja me u smrt otera. Bio je to prizor za dobru komediju. Mrtav kenjator sa dupetom u vis i povećem brabonjkom na bis.

Međutim telesna ukočenost je iznenada popustila, stropoštao sam se u horizontalno- potrbušni položaj, što i najavi doktor, a onaj crevni ostatak se prekide i otkotrlja prema kadi gde pojuriše mačke, tražeći poslednji komadić topline „svog tate“ ….

Iz zbirke priča „Ujed i druge priče“ insert broj dva

Ajde pa danas 11h, Novo groblje, ovo- ono.