Nikako ne mogu da poverujem, da mi je bilo potrebno šezdeset i pet, da bi shvatio neke stvari i spoznao bar delić prave životne mudrosti. Ne kažem da je to nenormalno, ali boli me, što se to nije dogodilo bar malo ranije. Evo i juna 2026. godine sam još uvek sirov, ko najsirovija sirovina, ali nekako mi se čini, da sam tu i tamo pametniji, bar sebe pokušavam da ubedim.

Inicijacija ovom tekstu, zapravo je poluvest iz dnevnopolitičkog sadržaja naših neverovatnih medija, koja kaže da čovek koji u stvari nije bio na toj poziciji sebe predlaže da bude baš to (PREMIJER). Da je barem to radio, a iz petnih žila je radio sve u ime čoveka kojeg je postavio „fikusira baš tu“, kako treba, ne … nego na silu, zbrda- zdola, i bez ikakve veze sa životom. Zašto je to interesantno? Za one koji ne razumeju ne vredi objašnjavati naširoko i nadugačko, ali u njoj je „vidljiv“ naš sistem, naš mentalitet, naša upornost u gluposti, naša propast i nepopravljivost.

Poslednjih par godina

Život je zagonetka, tajna i od nekog mudro smišljen rebus, koji može dovoljno dugo trajati da bi imali uvek čime zabave a manje u raazmišljanja o pravim vrednostima i životnim odlukama. Svakako ne treba zaboraaviti da je život pre svega i igra na sreću. Večita borba sa nepoznatim, zakukuljenim i zamumuljenim stvarima, koje ne shvatamo kao takve, pa dramimo i uglavnom sve shvatamo preozbiljno. A ne bi trebalo. Sve se reši ovako ili onako, ali uz pozitivan pristup sve bude dobro. Što reče jedan pametan čovek: „Sve dolazi iz glave“.

O poslednjih pet- šest godina, sam sigurnim korakom zagazio u status starca pripravnika. Moja disproporcija u funkcionisanju između mozga i tela, je postala sve izražajnija, ipak toga sam definitivno postao svestan, odlaskom u penziju.

Životinja koja je pokretala sve što sam radio je verovatno u tom periodu posrnula, a možda su je ubili ili ne znam šta, ali osetio sam tu promenu. Nema je, ne zanimaaju me stvari koje su me čitavog života gonile u dobro a BOG DA MI PROSTI i u zlo.

Postao sam dronjav, nezainteresovan, prazan i senka onog što sam bio.

Ipak i sa tim polupostojećim podešavanjima neke stvari – ne mogu. Sve je brate postalo tragikomično. Zvučni top, studentska simulacija istog, Skupština i njen Predsednik, ta ekipa, narod koji jednostavno ne želi da koristi svoj mozak iz nekog razloga. Ne znam,

Pazi, nama je neki Uglješa Mrdić zakonodavac. Koliko je potrebno da prosečan građanin shvati da je to ispiranje mozga i performans pun bezobrazluka i laži naša svakodnevnica, a primera je previše – na dnevnom nivou.

Ne bih da ova moja tekstualna vratolomije dobije političku konotaciju, pogotovo ne uz određene političko- društvena opredeljenja, ali kakva nam je vlast, takvi su i oni drugi, jer ne znam kakvo da im nadenem ime. To što studenti rade, podržavam i vidim tu dosta pameti i mudrosti ali ne vidim kako su to Đinđić, i sva ta ekipa bili nesposobniji i gluplji pa nisu ništa značajnije napravili.

Neeee, ne kažem ja da želim da prognoziram propast, samo sebi postavljam pitanje, i žvrljam tek da moj blog ima čime da se pohvali.