„Izvinite, malo sam se zadržao tu i tamo, ali uglavnom tamo. Čovek kad pandrkne u jednom trenutku shvati sve prednosti svog „agregatnog stanja“, pa se ponaša kao dete u Luna parku ili cirkusu.

Lutao sam, leteo i obišao sve što nikad nisam ni sanjao, da ću, ali ipak, nekako se sve odigralo prebrzo, nažalost. Tada sam po prvi put osetio dimenziju vremena u tom mom radnom postživotnom periodu.

Bio sam u Peruu, Egiptu, Tasmaniji lutao dvorcem engleske kraljevske porodice i tajnim hodnicima Kremlja. Ipak najprijatnije mi je bilo na plažama Brazila. Tamo se ima šta videti, međutim, prečesto mi se dešavalo, da zaboravim da me ljudi ne mogu videti, niti mogu ostvariti bilo kakav fizički kontakt, pa sam odustao.

Doduše, neke mačke i psi su me videli, to znam, ali jebi ga… Još nisam dovoljno mrtav, da bi ovladao veštinama pomeranja stvari, dodirivanje bića sa one strane ili nešto slično ali privikavam se, i marljivo učim.

Neizvesnost je bila sveprisutna kao i razmišljanje: Dokle će sve ovo trAjati?

Biti mrtav više od mesec dana je, iako za neke tužno, iznad svega egzotično i lepo.
Ne moraš da jedeš, kenjaš, trošiš na gluposti, objašnjavaš drugima i budeš u bilo kakvoj neizvesnosti. Sve je to ostalo tamo negde i samo gledaš gde ćeš da se udeneš i zezaš se. Ne razlikuje se previše od života, osim u nijansama. Verujte mi … Videćete i sami.
Sve postaje zanimljivije kad čuješ ili primetiš po postupcima „svojih najmilijih“ da se sprema parastos za 40 dana. Svima muka i tuga a ja eto jedva čekam“

Isečak iz romana: “ Ujed i druge priče“ / Pre i posle smrti.