U autorskom tekstu za Danas dramaturg Narodnog pozorišta Željko Hubač optužuje SANU za višemesečno ćutanje na, kako navodi, političko i institucionalno urušavanje nacionalnog teatra i pritiske na umetnike Drame.
IZVOR; Piše: Željko Hubač
Krajem prošle godine većina članova i saradnika Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, uputila je pismo Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, instituciji koja u domenu umetničkog stvaralaštva ima obavezu da „podstiče i unapređuje sve oblike umetničke delatnosti“.
U tom pismu, koje smo kao umetnički kolektiv, u konsultaciji sa sekretarom SANU, uputili zvaničnim kanalima, zamolili smo članove Akademije da nam, „kao institucija od ugleda, ali i kao pojedinci“, pruže javnu podršku u našim zahtevima za „hitnu smenu Ministra kulture Nikole Selakovića, kompletne uprave Narodnog pozorišta i Upravnog odbora“, jer je to po našem uverenju bio važan „preduslov za uspostavljanje umetničkog procesa u Nacionalnom teatru koji je od izutenog značaja za kulturni život Republike Srbije“.
Pet meseci kasnije, bez želje i potrebe da u ovu reakciju na odjek pisma u SANU uvlačim svoje kolege u čije ime i saglasnost sam pisao pomenuto pismo, moram da primetim kako Srpska akademija nauka i umetnosti kao institucija, niti pak njeni uvaženi članovi (sa izuzetkom Vide Ognjenović koja je bila govornik na jednom od naših protesnih skupova) nisu našli za shodno da izraze bilo kakav javni stav povodom činjenice da su umetnici Narodnog pozorišta sredinom prošle godine doživeli da Ministarstvo kulture, predvođeno Nikolom Selakovićem, smeni upravu i Upravni odbor, koji su dobro radili svoj posao, i postavi na čelo Kuće nekompetetne ljude, poput Dragoslava Bokana, koji su u kratkom periodu ozbiljno narušili ugled Narodnog pozorišta kako na domaćem, tako i na međunarodnom planu.
Za pet meseci naši akademici nisu javno reagovali na činjenicu da su Ministarstvo kulture i uprava Narodnog pozorišta, uz podršku Upravnog odbora, neposredno nakon otvaranja sezone, 3. oktobra 2025. godine, protivpravno, bez odluke nadležnih organa za protivpožarnu zaštitu, sa politikantskim motivima zatvorili zgradu pozorišta na više od dva meseca, tokom kojih su diskriminisali članove ansambla Drame ne dozvoljavajući im da se, poput drugih kolega, bave svojom osnovnom delatnošću u zgradi Pozorišta.
Pre i nakon tog perioda „vlasnici vlasti“ u Narodnom pozorištu NP su donosili pravilnike koji su, protivno Ustavu Republike Srbije i međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima, ograničavali umetnicima pravo na izražavanje društveno-političkog stava, ali su i ograničavali slobodu kretanja tih istih umetnika unutar Pozorišta, a članovi ansambla Drame su od strane predsednika Upravnog odbora Dragoslava Bokana u kontinuitetu u javnosti šikanirani, vređani, naše mlade kolege glumice i glumci su diskriminisani, a nekima od njih je prećeno otkazima dok su terani, od strane novog direktora Drame, da „skaču u bunar ako im se tako kaže“!?
Akademici su ćutali i na neadekvatan vokabular pomenutog Dragoslava Bokana upućen pojedinim regionalnim partnerima našeg teatra, sa kojima smo godinama ostvarivali značajnu umetničku razmenu, što je dovelo do zastoja u međunarodnoj saradnji, ali i do potpunog urušavanja planiranog repertoara novih premijera u Drami, s obzirom da su brojni autori iz različtih razloga odložili ili odbili saradnju sa Narodnim pozorištem u Beogradu u prošloj i ovoj godini.
Da li ovaj zid ćutanja znači da naši akademici smatraju kako Drama Narodnog pozorišta u Beogradu nema kvalitet da izazove njihovu pozornost i da ne pripada onoj razini umetničke delatnosti koju su oni dužni da podstiču i unapređuju?
U tom slučaju oni negiraju činjenicu da je ovaj ansambl u poslednjih desetak godina osvojio više stotina umetničkih priznanja na prestižnim festivalima poput BITEF-a, Sterijinog pozorja, sarajevskog MESS-a, Dana satire u Zagrebu, Festivala malih formi u Rijeci, Međunarodnih teatarskih festivala u Podgorici, Tivtu, Budvi, Skoplju, ali i u Londonu, Budimpešti, Stokholmu, Pekingu i dr, da je učestvovao na reviji najznačajnijih evropskih teatara u Klužu, ostvario koprodukcije sa Kraljevskim dramskim teatrom Dramaten iz Stokholma, Nacionalnim teatrom iz Kopenhagena, kultnim nemačkim teatrom iz Baden Virtemberga, Nacionalnim teatrom Katalonije iz Barselone, Nacionalnim teatrom iz Soluna, kao i da je imao premijere na otvaranju Bergman festivala u Stokholmu, ali i na sceni u Epidaurusu.
Moguće je da nisam u pravu, da njihovo ćutanje ne označava negiranje evidentnih umetničkih potencijala Drame Narodnog pozorišta, već da ima veze sa izvesnom dozom inertnosti, konformizma, utilitarizma, ili pak, ne daj Bože, raznih oblika emanacije političke i svake druge podobnosti?
Izvesno je da će nekome ove moje reči zazvučati prejako za javni diskurs, posebno glede značaja institucije kojoj se na ovaj način obraćam, ali nemaju samo reči cenu.
I ćutanje, kad mu vreme nije, košta.
Jednom prilikom sam, nekim drugom povodom, konstatovao da je najteže probuditi one koji se prave da spavaju. Teško mi je da nađem bolju metaforu za ovih pet meseca tišine koja u odnosu na Narodno pozorište odzvanja iz zgrade u Knez Mihailovoj br. 35.
Autor je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu