Ne volim

Sećam se da sam kao klinac voleo putovanja…. moja majka nije i užasno sam se nervirao zbog toga. Nisam razumeo.
Prošle su godine – decenije. Sada ne ja volim putovanja. Ne volim pripreme, dogovore, pregovore, gomilu poziva i informativnih usiljenih razgovora sa laganim grčem na licu koji treba da podseća na osmeh- ne volim. Možda je greška što samo odlazak u zavičaj smatram putovanjem, iako mesečno prevalim par hiljada kilometara? Ne znam. Bilo kako bilo, moram spremiti osnovne stvari, pripremiti svu putujuću skalameriju koja me prati na mojim putovanjima odabrati pažljivo stvari koje nosim kako bi mi prtljag bio što zgodniji za neplanirane promene maršute koje nisu retkost. Sve to nekako mogu da „sažvačem“, ali svaki put kada odlazim, tačnije kada dolazim tamo gde bih trebao biti, ubija me činjenica da se moram vratiti – ili ponovo otići… zavisi u kom uglu me zatekne razmišljanje .

putna-t.jpg

Velika je to distanca a i godina je dosta prošlo, od zavičaja sam se odvikao, ali se na „ovo ovde“- nisam navikao . Znam da ću opet delovati poluizgubljeno dok se drugi zezaju, da će me zagledati terati da im objasnim kako se to tamo živi i zašto ovo ili ono… Znam i da će misliti kada mi dosadi da odgovaram kako sam nadmen i umišljen, kako se pravim važan, ali našem je narodu svakako teško ugoditi. Biće roštilja, špricera poklončića i sitnih iznenadjenja, biće svakojakih komentara ali već nedelju dana pred povratak neću biti ni za šta. To je osećanje je tako snažno i nepogrešivo me zarobi tako da ni po povratku nisma ni za šta bar još desetinu dana.
Možda je pravo pitanje, zašto uopšte odlazim i da li je vreme da putne torbe zauvek okačim negde u podrumu …. i zaboravim na njih- bar na neko vreme.