Inat u inat – živela Srbija

Široka debata u sklopu kampanje koja je u toku, u kojoj bi neko rekao da treba nastaviti sa reformama bez puno talasanja u poludivljoj, i prečesto neartikulisanoj političkoj sceni Srbije, je više nego hrabrost. Ćutanje je kukavičluk, a sporadična i nasumična rafalna paljba iz stranačkih tabora po društvenim mrežama i medijima ovih dana, podseća na ulično koškanje dve omanje, nezainteresovane vojske u kojoj protivnici sede iza svojih barikada, (leđima okrenuti jedni drugima) ispaljuju rafale u vazduh simulirajući bezvezno, bespotrebno i smešno „puškaranje“ i ratuju što bi narod rek’o „za svaki slučaj“.

Nije to kao nekada: ili si za Slobu, ili ćeš biti biven na svakom ćošku, jer si za Vuka, pa i kad ponešto ukapiraš ili ne daj bože shvatiš, nećeš sa njima jer je nekako IN biti protiv.

Inat u inat – živela Srbija.

Danas je situacija mnogo komplikovanija, toliko komplikovana da je najbolje o tome – nekom drugom prilikom, jer nikada ne možete biti sigurni, koga ćete dovesti na vlast svojim listićem – ako naravno listić nije omaj beli, koji je po meni apsolutna glupost u perspektivi.

Dakle u kampanji smo, ona kulminira a ulog je veliki. Sa jedne strane kažu da se procesi ne smeju prekinuti i da velikim koracima treba nastaviti  ka Evropi, a sa druge, da se tamo ne ide pocepanih gaća bez pristojnog poklona, ili bar nekoliko nabubanih rečenica na nekom od  evropskih jezika. Svi su u pravu i svi greše. Niko ne misli loše, a opet bi jedni drugima „sve po spisku“ – a zašto.

Baviti se politikom, nije lako. Biti odgovoran i izložen javnim kritikama je nešto, što je mnogima apsolutno nepotrebno (većina tih ljudi imaju sređene živote, svoja zanimanja i u pravilu su u tome uspešni ) pogotovo kad one dolaze od frustriranog, ojađenog i nepoverljivog naroda koji jednostavno niko nije želeo da nauči, da mu objasni i kaže:  da se ona naša „niko ne može toliko malo da me plati …“ vraća skoro kao smrtonosni  bumerang, da je izborni proces ozbiljna i odgovorna stvar a da inertnost, nezainteresovanost i neodgovornost dovodi na vlast one koji imaju mooda, hoće da se bore i znaju da to ponekad može da bude i nepopularno.

Jednostavno naša dugogodišnja navika da se ne mešamo, ne verujemo i ne zameramo, čak i kada imamo obavezu da neke stvari privedemo kraju, skoro pa nas je skupo koštala.

Onomad sam razmišljao, posle jednog finog susreta sa mnogo viđenih ljudi, u jednom finom klubu, da ni biti predsenik u Srbiji nije lako. Nikad nije bilo. Nastojati da sve funkcioniše na najbolji mogući način i „boriti“ se sa svima pa i onima iz svojih redova, nije nimalo jednostavno. Predsednik je predsednik svih građana i ponekad pomislim da on više predstavlja sve nas nego i samog sebe.

Neki tako ne misle, pa stvar zaliči na nešto drugo, ali svakom od tih hrabrih ljudi je najteže  kada ga rodjeni narod i birači ne podržavaju a i to bude obično uoči izbora, jer okrenu priču na svoje lične i nikad ostvarene ambicije, stavljajući svog predsednika u sasvim bezizlaznu situaciju. Biti predsednik verovatno znači da nema odstupanja i predaje, da nema slabosti i iscrpljenosti, od koje ideš od skupa do skupa, dok ti noge klecaju od umora i da nema povlačenja …. ipak biti predsednik pre svega je – biti čovek.

U zemlji u kojoj je daljinski upravljač i udobna fotelja naprihvatljivija politička opcija, nije se ni moglo očekivati ništa bolje, pa pored toliko godina uhodavanja demokratije, tapkamo u mestu i u pravilu, po svakom pitanju imamo neverovatnu podeljenost oko najvažnijih nacionalnih pitanja. Opet i tu naslućujem malo inata a i malo nesnalaženja, ali gotovo sigurno znam da i tu ima onog- ma baš me briga – imamo važnija posla.

Ipak ima li išta važnije od domovine i budućnosti svoje dece.

Argumenti političara u duelima su najčešće u premeravanju nečijih mandata, učešća u vlasti i načina upravljanja resorima, uz obavezne prostačke opaske koje veliki broj posmatrača i potencijalnih birača, zauvek otera iz svega vezanog za politički život, pa nam izlaznost na izborima opada i nije daleko dan kada se jednostavno iz tog razloga neće održati, a u skoroj budućnost izlaznost bi mogla biti i ODLUKA na izborima.

Da ne dužim. Kao, smatram, objektivan učesnik javnog života, mišljenja sam da su promene potrebne, ali da ih treba realizovati razumevanjem, radom, tolerancijom ali pre svega odgovornošću. Neki procesi traže malo više vremena i pogubno je eksperimentisati. Nadam se da većina odavno zna da nam je bolji život nasušna potreba.

„Ako svako uradi onoliko koliko je sposoban, nece narod propasti.“ rekao je davno Vuk Stefanović Karadžić

Dakle dame i gospodo, pamet u glavu

p.s. a dupe uz zid! 🙂

 

 

 

 

5 Komentara

  • Borsky

    8. априла 2012. at 07:49

    Svi junaci politički experti sadašnji i budući ministri i ljuti opozicionari sa programom ili bez njega ućutaše … pih.

    Nije politika ulična tuča, tras, tras pa gotovo, već mogućnost „slaganja“ predizabranih korisnih kockica koje ponekad u toku sklapanja ne izgledaju onako kako bi se na prvi pogled učinilo.

    Ja i ne gotivim recimo SPS, volim da slišam kad neko od radikala priča ali obožavam Galiju a muka mi je od nekih ljudi koji sebe nazivaju radikalima- pa vi sad vidite.

    Mnogo puta sam čuo da treba izabrati manje naporno brdo i što pre ga pretrčati. Jednostavno do cilja treba stići a ko god da zavlada skoro skroz propalom zemljom mora biti brz i mora nastaviti započeto ili ćemo sve lepo iz početka….

    Moramo podići glavu i pogledati malo dalje od svog nosa (tu sam u prednosti – moj nos je podugačak) jer ako bi sagledavali problem lokalno većina nas bi apelovala da se neke stranke na državnom nivou zauvek ukinu ali …

  • Nena

    8. априла 2012. at 08:50

    Nije lako biti predsednik, slažem se ali neka se ne kandiduju onda oni koji nisu spremni da se uhvate u koštac sa problemima i snose odgovornost za dobre i loše poteze.
    Suština je imati pametne i sposobne ljude oko sebe, koji će umeti da odgovore adekvatno funkcijama sa kojih deluju jer niko ne može sam!
    Šta je dobro, i u kojoj meri, više ni sama ne znam, ali dobro nije. Ko je u pravu a ko u „krivu“ pisaće istorija a do tada bolje i rat na internetu nego u ličnom kontaktu jer je takvih slučajeva sve više – na žalost!

  • Borsky

    9. априла 2012. at 14:41

    Šta je očekivano a šta ne je malo šira i uzaludnija tema od svega što sam ikada radio. Tek stvari stoje tako i treba biti racionalan i pribran.

    Izmišljene i nevalidne meil-adrese neće se više tolerisati, mislim nije korektno prema ovo malo ljudi koji žele iskreno i transparentno da komentarišu.