Budućnost

Veliki broj mladih u Srbiji, prema jednom istraživanju, izražava želju da se po završetku školovanja vrati u svoja mesta, potraži posao na tzv. domaćem terenu i nastavi život u lokalnoj zajednici

Autor: Zorica Tomić – kulturolog / Politika ONLINE

Najnovije Cesidovo istraživanje sprovedeno u saradnji sa Ministarstvom za sport i omladinu pokazalo je da više od 30 odsto mladih ljudi u Srbiji želi da, ugrabi li priliku, ode glavom bez obzira iz svoje zemlje. ,,Beli šengen” je u izgledu, ali uprkos entuzijazmu političara, koji su u proteklim izbornim kampanjama obećavali bolju budućnost posebno za mlade, slabe šanse da u vremenu krize nađu posao, kriza institucija, kriza vrednosti, kao i odsustvo nove vrednosne ili idejne paradigme svakako mogu biti činioci koji značajno utiču na ovakav stav ispitanika.

Zanimljivo je, međutim, da je sličan broj mladih izrazio želju da se po završetku školovanja vrati u svoja mesta, potraži posao na tzv. domaćem terenu, odnosno nastavi život u lokalnoj zajednici. Iako ovakva orijentacija može biti objašnjenja činjenicom da je konkurencija manja u unutrašnjosti, da tamo postoje veće šanse za zapošljavanje ili započinjanje samostalnog biznisa, kao i time da je cena stambenog prostora znatno niža nego u glavnom gradu, pomenuti podatak može se interpretirati i kao domaći odgovor na sličan fenomen koji je već detektovan u visoko razvijenim postindustrijskim društvima.

Čini se, naime, da je ekonomska kriza, demistifikovala velike urbane centre kao poželjno mesto za život, kao samo predvorje raja, socijalnih atrakcija i mogućnosti opisanih u holivudskim serijama. Štaviše, mnogo pre nego što je svetska ekonomska kriza ne samo obnarodovana već i postala stvarnost, upravo u najrazvijenijim zemljama sveta, detektovan je novi socijalni trend, koji se može označiti kao talas ,,suburbane migracije”.

Zahvaljujući pre svega Internetu, novim strategijama umrežavanja i informisanja, kao i sve popularnijim subkulturnim projektima koji su socijalnu i ekonomsku marginu instrumentalizovali kao simboličke politike otpora prema onome što su centri moći nudili kao dominantan model kulture, mladi i obrazovani ljudi prestajuda žude za životnim stilom ,,japijevaca”, berzanskih mešetara ili ,,šrafova” u velikim kompanijama.

Umesto života omeđenog kreditima, permanentnim strahom od gubitničke kvalifikacije, stresom, pretnjom gubitka društvenog statusa i motom ,,suparničke saradnje”, mladi ljudi su primetno počeli da demonstriraju otpor ideji da svoj život ibudućnost povere bilo kojoj multinacionalnoj korporaciji. Kao alternativa, pojavio se model života u predgrađima ili u malim mestima, u kojima ,,japi” kultura deluje prevaziđeno, disfunkcionalno i zapravo smešno. ,,Siva odela”, laptopovi u kafićima, strategija distancirane komunikacije, korporativna zabavljanja, mukotrpni hobi ,,socijalnog alpinizma”, skupi tompusi i kalkulisana prijateljstva, što su još njihova starija braća i sestre prihvatili kao obavezujući trend ,,berzanske kulture turbokapitalizma”, povlači se pred jednim zdravim, ali pomalo ,,retro” izborom.

Život u predgrađu, skromna kućica, travnjakpo kojemtrčkaraju deca i kućni ljubimci, posao koji se obavlja preko Interneta, ili u sopstvenoj radnji, učestvovanje u ,,stvarnom svetu” svojih lokalnih zajednica, opuštenije i spontanije komuniciranje sa sugrađanima, odustajanje od vladajućih fantazama uspeha koji nalažu standarde samačkog života i robovanje modnim imperativima u izgledu i oblačenju pojavljuju se kao prirodan odgovor na obesmišljenost sveta ogrezlog u svetkovinamapotrošnje i filozofijizgrtanja.

Naporedo s jačanjem ekološke paradigme i svesti o zdravom životu u zdravoj sredini, pojavljuje se potreba za neposrednijim socijalnim kontaktima, nezamislivim u univerzumu korporativnog kapitalizma, u kojem se uprkos pozivanju na zavodljivost ,,ideologije tima”, moć sistema crpi ne iz koncepta zajedničkog dobra ili ideje solidarnosti već iz sveprisutne strepnje da se ne bude pojeden od ,,većih riba”. Renoviranje koncepta komune, koji je započet najpre na Internetu, kao fenomen virtuelnih zajednica u kojima se ljudi umrežavaju saglasno hobijima, interesovanjima, zajedničkim vrednostima ili pogledima na svet, predstavljao je zapravo neku vrstu globalne paradigme koja je najavila povratak ideje bliskosti, spontanosti i nekalkulisane komunikacije.

Ako se saglasno ovom fenomenu, može reći da narcističko Ja polako ustupa pred sve snažnijom svešću o vrednosti Mi, onda budućnost, bez obzira na krizu, ili baš naprotiv, zahvaljujući njoj, deluje obećavajuće.