Crtice

Bor i politika

Mislim da je grad Bor oduvek bio grad za koji nije politika. Toliko smo se u proteklih pet decenija namučili i napatili zbog nje da je najbolje izbegavati svaki pa čak i slučajni dodir sa politikom. Nekako nam nije išlo ili nam nisu dali, svejedno, uglavnom politika je ono što je uništilo taj naš kažu „veštački“ grad, koji su izmislili „na odredjen period“ kao da ga je bilo moguće gumicom izbrisati posle tok projektovanog perioda. Neko se igrao sa ljudima, prirodom i generacijama ljudi i porodica koje su još uvek tu i nemaju gde jer samo tu pripadaju.

Što se mene tiče ja moje detinjstvo i mladost koju sam u Boru proveo ne dam. Ne dam ga onima koji su ga sistematski uništavali i najzad uspeli u tome, ali ne dam ga ni gomili novostasalih polupismenih, prevrtljivih i uglavnom političara iz koristi. Naravno ne mogu reći da su svi takvi ali navedeni su u većini. Dokaz za moju tvrdnju možete nači u poslednjim predsedničkim izborima i svim dogadjanjima koji su sledili.

Ideja projekta Bor-gad je da se ljudi iz Bora druže, razmenjuju iskustva i medjusobno pomažu. Nismo razmišljali niti ćemo dozvoliti da se na ostalim sadržajima koji su u sastavu projekta promoviše ikakva mržnja, spletkarenje i da na taj način ionako poljuljan ugled grada još dodatno pogoršavamo. Za to je potrebno puno razumevanja, dobre volje i tolerancije koja nam i nije toliko prirasla srcu ali vredi pokušati. Iz tog razloga smo ponudili 10 besplatnih poddomena za one kojima je to neophodno sa svim ostalim pratećim servisnim mogućnostima, ali nikako da bi druge koji to još ne rade omalovažili, već kako bi im pokazali da je to jedan od načina za pomoć gradu, jer ga sačinjavaju oni koji u njemu žive. U okviru projekta Izvidjački odred „Radomir Jovanović Čoče“ postavlja svoju web-prezentaciju a forum je već u funkciji i zbog toga ćemo i nadalje raditi isto tako da bi pomogli.

Ukoliko bi svi koji se uglavnom bave pričom, prodajom maglovitih predela našeg kraja i politikaranjem bar delić svojih aktivnosti usmerili u tom pravcu i ukoliko bi smo se orijentisali na poštovanje tudjeg mišljenja i tolerantnijciju u medjusobnim odnosima Bor bi imao šanse. Medjutim do te tačke treba doći i biće veoma teško. Ipak ljudski je nadati se i verovati u to.

Zato nemojmo omalovažavati jedni druge zbog političke verske ili nacionalne pripadnosti jer to nas je dovelo u situaciju u kojoj smo. Poštujmo se medjusobno kako bi nas i drugi poštovali i najvažnije pokažimo da volimo svoj grad da se za njega treba boriti kako bi i našim potomcima imali šta da ostavimo jer nama naši nisu ostavili ništa osim haosa, mržnje i bede, a bili smo jedan od najbogatijih gradova na Balkanu.

I Bor je Srbija

Do pre dve godine odprilike Bor se mogao na internetu naći prvenstveno kroz vesti vezane za sada već najverovatnije prodat rudnik ili digađanja vezana za sam kombinat. Naravno informacija o Boru dopunila bi tu i tamo poneka vest iz „crne hronike“ jer je naš grad imao u svojoj istoruju takvih dogadjaja – na pretek. Prva i osnovna ideja svih koji su u Boru živeli i radili (naravno govorim o periodu poslednjih 15-16 godina), je bila vezana za golo preživljavanje, na jednoj i otvorenu otimačinu i kriminal svake vrste na drugoj strani. Nikad, nigde nisam pročitao niti čuo da je neko od borskih novinara, radnika u kulturi a kamoli neko iz aktuelnih vlasti, koje su se vrtoglavo smenjivale,ili nekih drugih zvaničnika pomenuo išta slično što bi možda u nekom barem prenosnom značenju asociralo na to da grad u kojem živimo treba voleti, da mu se treba posvetiti i maksimalno učestvovati u negovoj promociji bez obzira što je to u slučaju Bora gotovo nemoguća misija. Niko nije pokušao da pomisli na to da velika većina gradjana nema gde da ode i da im je Bor naprosto – sve. Pominjana je ona legendarna poslednja sijalica koju treba neko da ugasi, ili kako već, obelodanjeno je da je Bor bio u stvari eksperiment koji je od samog starta imao specijalan status i poseban tretman još od smog osnivanja rudnika ali nikao nije razmišljao da ce posle tog eksperimenta ostati generacijei da tu žive ljudi i generacije koje se sa ponosom kažu kako su 5- 6 ili već koje koleno (generacija) koja tu živi u okviru svoje porodice. Niko nije razmišljao o ljudima jer je trebalo obezbediti što više bakra, zlata, i svega ostalog.

Jednog dana su se pojavili ljudi koji su rekli kako vole svoj grad, i to iskreno, bez imalo ironije. To su bili ljudi kojima taj grad ništa nije dao a oni su spremni sve da učine za napredak i bolji život u njemu. Naravno uz početno oduševljenje i nevericu spletom okolnosti uspeli su da ih rasparčaju i pokidaju im sve konce upravo oni koji su uporno prilčali da gradu treba upravo tako nešto. Zašto? Pisano je i korišten je svaki sekund/milimetar/kilobajt prostora kako bi se o Boru što više govorilo i samim tim privukla što veća pažnja a simim tim i sve ostalo ali….
Komentari dobronamernih i onih drugih učesnika u tim diskusijama su uglavnom bili tužan pokušaj da nam se vrati milo za dragu uz podsećanja na sve privilegije koje je Bor i radnici u RTB-u imali svojevremeno. Pljuvao nas je ko god je stigao sa kratkom ocenom da nam tako i treba. A treba li nama tako…?

Ipak posle toga javlja se veliki broj ljudi koji su „oduvek voleli Bor“, koji su dali neprocenjiv doprinos gradu i sami po sebi jednom rečju postali – BOR. Kakvi su to ljudi i koji su, ne treba puno diskutovati ali toliko ljubavi niko nije slutio da postoji u likovima i nekim organizacijama koje su grad uništile, unazadile i osiromašile.

Bor030.net sa šačicom mladih devojaka i momaka je uradio više od mnogih, ponekad nevešto, pretenciozno ili pristrasno ipak pisalo se ipak i govorilo o Boru i grad je počeo da živi svoj novi život. „Grupa gradjana „Živim za Bor“ a i projekat Bor-grad su samo logičan nastavak takvih nastojanja ali to nije dovoljno jer našem gradu treba mnogo više a to nam neće dati niko sa strane.

Znam da u mom gradu žive divni ljudi i uz one koji su igrom slučaja otišli iz njega siguran sam imamo na raspolaganju veliku i moćnu mašinu koja može pomoći da se ne stidimo što smo Borčani naprotiv. Ja sam ponosan što sam iz tog sivog, sumornog grada i verujem u to da će on biti mesto mnogo bolje budućnosti za sve nas, ali moja vera i dvogodišnja borba nije dovoljna dok jedni drugima podmećemo svakojake smicalice i dok ne shvatimo da je i Bor – Srbija.

Francuska (pisano 09. oktobra 2006.)

francuska zastava

U sredu uveče iznenada sam pozvan da u sklopu jednog poslića odem u Francusku na par dana. Mom dobrom prijatelju je bila potrebna pomoć i sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv i pripremio se za polazak. Mada sam na samoj granici sa Francuskom i mada sam bezbroj puta bio tamo ovog puta je to za mene bilo na neki način izuzetno.

Sledećeg jutra sam rano još oko 5 izašao na ulicu i očekujuči da naleti prvi taksi gledao svitanje iznad grada. Stvarno sam se neobjašnjivo primio na ovaj odlazak tamo. Našao sam se sa prijeteljem u tačno dogovoreno vreme pa smo njegovim luksuznim automobilom krenuli za Lozanu, Ženevu i na kreju i u samu Francusku. Moj drug Sead mi je pričao o njegovom doskorašnjem boravku kući, još uvek oduševljen i opušten, nabrajao promene koje je primetio. Naravno pročešljali smo i aktuelna zbivanja. Jutro kao stvoreno za neki put onako iz razonode i mada nas je čekalo poprilično posla pričali smo o svemu i svačemu dok smo klizili niz dosadne švajcarske puteve, na kojima je sve tako po pravilu, do bola plastično, čisto i predvidjeno. Ne neću se žaliti na sve to, samo kažem da to ponekad zasmeta i da nam svima koji smo odrasli na teritoriji bivše Jugoslavije uglavnom s vremena na vreme to neodoljivo nedostaje.

Švajcarska je zemlja u kojoj je apsolutno sve predvidjeno, proračunato i iznenadjenja su retka a možda je upravo u tome svemu suština mog podsvesnog radovanja, odlasku iz nje.

Nisam se prevario. U Francuskoj, sam mada je reč granica izgubila svaki smisao, pa i ne znam kad sam i gde prešao, naišao na nešto što me je opustilo zaintersovalo i obradovalo…da da ..obradovalo. Sreo sam ljude sa staromodnim tetovažama na vidnim mestima, video sam opuške i razno sitno djubre po putu i oko njega, video sam decu koja trče, plaču i deru se ,… video sam jedan (po meni) normalni tok dogadjanja. Ćuo sam ljude koji se zarazno smeju, i viču dok pričaju, gledo ih kako slasno mljackaju dok jedu , i video kako uživaju u svemu što rade. Naravno nisam prevideo ni predivne francuskinje kao ni gomilu momaka koji voze besne motore bez kaciga i zaštitne opreme . Jednostavno video sam i shvatio gde se nalazim sa nekom čudnom dozom tuge i nostalgije …

Povratak u Švajcarsku je bio isto tako bolan i razočaravajući kao i kad bih se vraćao iz Srbije. Francuska je zaista jedna divna zemlja… ili sam ja preterano opterćen načinom i stilom života koji sam eto nakako sam po sebi prihvatio, pa mi sve to izgleda drugačije, ne znam.

Moj komšija Lazar (pisano 24.septembra.2006)

Nedavno sam se sa četvrtog sprata zgrade u kojoj živim preselio sprat niže…(kažu, da što si niže u zgradi bliže si povratku kući, ali ajde… imam još tri etaže …i prizemlje naravno) a najverovatnije ću računati tu prilaz zgradi sa zelenim površinama a i parking …

Dok sam bio gore, moj je stančić bio tačno iznad Lazinog. Nisam ga poznavao, nisam ni imao neku posebnu potrebu za tim pošto je kod njega bilo uvek nekog društva što mene u principu nervira jer ne trpim ni samoga sebe svakog dana a kamoli druge. Naravno nisam ja protiv druženja ipak za moj stomak je previše da to bude svakog drugog trećeg dana. Stalno spremanje roštilja i kiselkast miris pića koji je često dopirao do moje sobe nije bio nimalo interesantan a o veselim poskočicama i izboru muzike koju su slušali, da i ne govorim. Otišao sam par puta kad bi me pozvao ali nikad se nisam dugo zadržao, sve dok se jednog dana nije požalio kućepazitelju kako noćima skačem po svom stanu te da on ne može da spava od mene. Jeste, stvarno jedne noći smo se skupili kod meine i bilo je alkoholnih talasa i to čitave noći. To se kod mene dešavalo jednom ili dva puta godišnje ali eto njemu je to tada zasmetalo. Prvom prilikom sam sišao do njega i zatekao sam sasvim drugačijeg Lazu …

Dobričina , koji je sa 22 godine došao ovde i evo već je tu preko trideset godina, jednostavno nije mogao da se odupre drugima pa je sedeo noćima sa društvom, dvorio ih i plaćao im a oni bi divljali, provodili se sve dok ima pića i hrane…. čim nestane svega toga nije bilo ni njih. Prvo što sam pomislio je da je zaista u neadekvatnim uslovima za nekoga ko ovde radi toliko dugo, a kasnije sam shvatio da se sprema iduće godine za definitivni povratak u svoju Bosnu a da je njegova gospodja to uradila već pre nekoliko godina. Najmladji sin koji je pre par godina došao se sad sredio i situirao, stariji je dugo u Nemačkoj pa će i on kući da, kako kaže dane dušom svojom, jer je svih ovih godina radio kao brutalni fizikalac što se najbolje po njemu moglo videti. Lazar izgleda kao da mi može biti otac a stariji je od mene jedva desetak godina.

Tu i tamo sam ga posećivao pošto je sve češće ostajao sam jer nije želeo više da uludo troši svoj novac i živce, a kad sam se preselio ovamo svakodnevno smo se vidjali. Došao bi kod meine i sa čudjenjem gledao sve što radim uz kaficu i poneko piče kojeg kod meine u pravilu nema u preteranim količinama ali se nadje ponešto. Igrom slučaja sam pre par godina radio sa njegovim sinim koji je isto svraćao ponekad ali one je retko kada imao vremena pa sam se nekako sam trudio da koliko toliko proredim nalete njegovih veselih prijatelja. Moram reći da su to ljudi težaci koji rade od ponedeljka do petka kao robovi i to uglavnom najžešće poslove i petak i subotu veče doživljavaju kao praznik … ipak praznik bi trebao da bude svima podjednako prijatan.
Lazar je obično pričao o kući koju je sagradio i o tome kako uskoro ide, onako sa oduševljenjem k’o malo dete kojem je otac obećao nešto veliko, značajno i novo. Spremao je i dalje poneku roštiljijadu ali nikad više ne onako da se čitava zgrada pretvori u jedan veliki dimni oblak. Znao je dobro da kuva pa smo i o tome ponekad pričali i demonstrirali. Jedne noći je sedeo kod mene do 4 ujutro. Bio je tužan jer je njegov dobar prijatelj kojeg je on doveo ovamo završio u bolnici zbog neke tešeke bolesti, i bio je jako utučen pa nije hteo da pije, već za čitavu noč je popio jedva dva piva. Te noći mi je ispričao svoju priču, o dolasku, gasterbajterskom životu i tužnim efektima svega toga. Objašnjavao mi je svojim rečima da je došao, postigao sve što je hteo ali da se on negde u svemu tome pogubio… Ostali su dobili sve porodica, prijatelji kumovi i komšije ali kaže: “ja se brate izgubih sam sa sobom”. Pričao je o svom detinjstvu i Bosni…stalno o tome, o svom domu koristeći tu i tamo poneke reči koje nikada nisam čuo u želji da napljuje život koji je vodio zbog para. Prilčao bi on i kad se javim na telefon ili pišem negde nešto na nekom forumu ili chatu- nije mu smetalo.

Pre nekoliko nedelja sam bio u nekoliko navrata odsutan, a i kad dodjem sam bio u gužvi. Jednom se setih (pre 5-6 dana milsim) da odem do njega, ali ga nije bilo, dan, dva …tri.

Moj drug Lazar je otišao za svojim društvom, nije mogao bez njih. Pošto nisu hteli da dodju otišao je u stan jednog od njih gde se premešteno mesto okupljanja. Popio je naravno i prilikom povratka kući zatrčao se za tramvajem pao preko stepenika koji radzvaja trotoar od prostora šina i ostao na mestu nepomičan. Kažu da je imao višestruki prelom kičme. Operisan je nakoliko puta, neće imati nikakve posledice ali moraće da bude disciplinovan.

Lazar leži u bolnici i za njegov život se lekari bore, mada mislim da njemu nije stalo. Mislim da znam gde moj komšija Lazar hteo da ode ali mu ne daju, naime došao je pre dan dva sebi i počupao sve ono na šta je bio prikopčan i kažu jednom rukom koja mu je bila pokretna pokušao da se gurne na pod, i još kažu da takvu snagu nikada nisu videli ali na sreću nije uspeo,…jer bi to bio kraj… ipak i nažalost pao je još u dublju kom posle toga.

Nisam u mogučnosti da ga obidjem jer je u specijalnom odeljenju bolnice gde ga samo rodbina može obići ali nadam se da će se predomisliti i da će se vratiti da bude tu još par meseci pa da ga lepo ispratimo u njegovu Bosnu kojoj se toliko radovao.Nisam spavao nekoliko noći, uz sve svoje probleme i muke koje svi mi koji živimo u ovom „raju zapadnog sveta“ imam muči me Lazina priča i njegov slučaj. Razmišljam. Da se nisam jednim delom i sam angažovao i pomogao da se ta vesela družina otera odavde, Laza bi bio tu i pričao mi o svojoj Bosni zvao me na paprikaš koji je skuvao ili grebao se u site sate poneku cigaretu a on je sad tamo, leži nepomičan.

Hvala svim koji su imali strpljenja i pročitali ovo do kraja, zaista mi to puno znači. Vaš Miš

edit: 21.januara.2007

Moj drug Lazar je posle velike i teške borbe ispustio svoju plemenitu dušu i okončao 9.decembra.2006. Nažalost nisam bio u prilici da ga obidjem jer u retkim trenutcima u kojima je bio u svesnom stanju posete su bile dozvoljene samo članovima užeg kruga porodice a ni da odem na sahranu.
Lazo dragi druže , nek ti je laka zemlja …

Mala nedeljna mentalna gimnastika (pisano 20 avgista 2006)

Kao i svakog nedeljnog jutra uzjahah svoga konja (bicikl) i malo mu dadoh po fizičkoj kulturi. Šta čovek može da radi tom prilikom osim da pretura po sećanju prisećajući svega i svačega onako bez reda i smisla. Več duže vremena moja razmišljanja su vezana za sasvim stupidnu i uzaludnu temu u kojoj filozofiram o budućnosti uopšte.

Čovek u mojim godinama počne sam sebi da pravi probleme, da se preispituje ukoliko mu to već neko drugi nije nametnuo i u pravilu dodje do poražavajućih rezultata. Nezadovoljan svim i svačim obično razmišljam o deci i svojoj supruzi pa o našoj jednoj iscepanoj i poderanoj državi i na kraju se spektar razmišljanja suzi na „suvo“ skeniranje dosadašnjeg životnog učinka. Kao i većina naravno nezadovoljan sam ali ipak i pored svega uspevam da nađem  nit koja me vodi, daje mi nadu i snagu d aidem dalje..

Živim u inostranstvu nisam sa porodicom iz više razloga kojima ne želim da Vas smaram. Sve  vezano za to  je gomila zapetljanih uzajamnih odnosa i mada će neko reći da nemam o čemu da brinem i uzbudjujem se, moram reći da nije tako.

Ta priča o radu i životu na zapadu je postala strašno istrošena, iskrivljena i to će oni koj žive van Srbije sigurno znati. Gasterbajterska priča više nije interesantna, ni približno produktivna a po svemu sudeći sve je manje  isplativa, a o ostalim lošim efektima za mentalno zdravlje i da ne govorim. Jednostavno kad sve sabereš i oduzmeš svodi se na muku i odricanje uz obilje svega i svačega što ti je omogućeno ali i uz sve manje interesovanja za sve to.

Dok lagani vetrić pirka i gledam po okolnim brdima i baš ponekad zasmeta da nigde ne možeš videti ni papirić, bilo kakav otpadak ili daleko bilo plastičnu kesu. Još jedna stvar užasno nervira a to je ugladjeno ponašanje i pristojnost ljudi koji ne znaju da opsuju niti se naljute, pa ponekad pomislim da je taj nedostatak duha i emocija upravo ono što će uništiti ovaj svet. Interesantna je da kad prodjem kroz neko od okolnih sela svojim biciklom i osetim miris stajskog djubreta primetim da me to nekako vraća u realnost i da to što sam nekada smatrao neprijatnim budi neka normalna „stajsko-domaća“ osećanja. Međutim kad stanem i kupim kakvu voćku da bi se osvežio i naravno zagrizem osećanja se izgube jer jabuka, kruška, breskva nije važno šta, je bez mirisa bez ukusa pa sve postane jasno …  i gde sam i šta sam i sa kime sam…. nema naše sočne voćke … nema na Svetu.

Svima koji razmišljaju da odu jer je situacija u zemlji takva kakva je mogu reći da nije toliko teško doći ovamo koliko je teško ostati i izdržati sve a u pravilu prvih par godina je katastrofalno teško organizovati se a pogotovo prilagoditi svoj način razmišljanja i života ovom ovde …. Kad se vraćam u pravilu idem nizbrdo i ne znam ni sam ali kad okrenem smer teško da mogu da razmišljam o nečemu… onako bez veze i puno želje za filozofiranjem se spustim sa brda ubacim svoj bicikl na tačno odredjeno mesto u posebno napravljenom prostoru za bicikle i razmišljam o poslu i nezavršenim i budućim poslovima o programu radija i naravno o načinu kako da što pre i što više zaradim … 🙂

do sledeće nedeljne vožnje…vaš Miš

Mutacija (pisano 02. septembra 2006)

Najinteresantnija činjenica koja se nameće u samom startu je da smo najduhovotoji i najveseliji narod, barem što se Evrope tiče. Nepopravljivo smo optimistični i bezbrižni u svakoj mogućoj situaciji i teško nas išta može zaustaviti kad nešto naumimo pogotovo ako je zabava u pitanju. Po potrebi možemo biti veoma radni i vredni ali to nam nije osnovna krarkteristika. Osnova leži u jednoj, po meni stečenoj navici koju smo “zaradili” kroz decenije unazad a ona je moć transformacije i prilagodjavanje svemu i svačemu. Valjda nam se uvuklo u profil društvenog opštenja to da konstantno grcamo u nekakvim sranjima pa samim tim ni jedna situacija nije toliko staršna u odnosno na ono što je moglo biti…recimo.? Tu ima dosta onog našeg površnog shvatanja svega pa i posla i radnih obaveza a i ona čuvena da nas niko ne može toliko malo platiti koliko mi možemo zabušavati. Čitave generacije uključujući i moju su stasavale u okruženju krize, besparice i medjunarodnog ćuškanja i šikaniranja pa smo se nekako navikli na sve to i preuzeli automatski ulogu takvog jadnog i proganjanog neroda bez želje da preuzmemo išta samoinicijativno i na ličnu odgovornost. Pa žašto bi se ja eksponirao…. bolje ovako, je otprilike suština opravdanja kojim se u većini slučajeva pravdamo sebi i bližnjima.

Naša decenijska zabluda koja još uvek, po svemu sudeći “igra” nas nosi u verovanja mimo logike i razuma jer nama je jednostavno tako lakše. Te i takve osobine mutiraju kroz generacije i ne samo da se ne menjaju nego čak i jačaju i poprimaju sve ozbiljnije oblike. Naš čovek veruje svemu, svačemu i svakome ko će preuzeti odgovornost i reći bilo šta o bilo čemu samo zato što takvim potezom “skida obavezu i odgovornost” sa sebe, bar ne neko vreme. Upravo zato su godinama pobedjivali socijalisti, upravo zato su trenutno najjači na političkoj sceni radikali, i upravo zato smo tu ge jesmo.

Neko je pre neki dan u svim udarnim vestima objavio, kako su devizne rezerve Srbije na rekordnom nivou svih vremena. Naravno svi smo srećni zbog toga ali narod bukvalno gladuje. Ko koga i zbog čega, i ko je uopšte u svmu tome lud a ko zbunjen? Sad se postavlja pitanje šta ćemo prodati kad sve prodamo, i gde ide to sve. dok mi ladno roštiljamo, pijemo i pravdamo se time da je zalud išta pokušavati ….

Mutacija našeg opšte prihvaćenog modela razmišljanja je toliko nadgradjena da će nas najverovatnije i pojesti. Tešim se samo time da će joj sigurno posle toga dugo biti muka, jer nes je jednostavno nemoguće uništiti. Ko je pomenuo revoluciju i promene…. to kod nas ne pali jer mi ne umemo da lociramo koga šta i zbog čega treba menjati jer dotle če se roštilj ohladiti

Perpetum mobile

Odaću vam na početku jednu tajnu. Dugo sam se opirao nastojanju nekolicone prijatelja koji su me ubeđivali da se aktivnije uključim u veliku porodicu ljudi koji svakodnevno koriste kompjuter, internet i sve što uz to ide. Smatrao sam sebe suviše starim i nedovoljno spremnim za tako nešto i mada sam već zbog prirode svog zanata imao veliku minutažu za kompjuterom vezano uglavnom sa firmopisački zanat i neke grafičke pripreme koje sam radio, nisam nikako uspevao u svemu tome da nađem sebe i izbegavao sam uopste o tome da razmišljam..
Igrom slučaja pre tri godine sam ostao bez posla i jednog jutra ispijajuci jutarnju kafu prvi put svoj pogled „malo duže“ zadržao na jednom starom kompjuteru koji je uglavnom služio da moj radni sto izgleda što ozbiljnije. Od tada pa do sad sam obnovio neke osnovne i stare lekcije i polako krenuo dalje… Danonocno sam sedeo pred ekranom mučio se sa jezikom, posto su moja osnovna znanja stecena na bazi engleskog operativnog programa, a ovde se koristi pretezno nemački, polako dorađivao stari kompjuer, deo po deo, i došao na sasvim zadovoljavajuci nivo znanja kojim mogu da se služim bez osećaja inferiornosti. Shvatio sam da se jakom voljom i željom stvari mogu iz korena promeniti i da su retke teorije koje se ne mogu oboriti ukoliko se istinski za njih zainteresujemo u ulozimo maksimum energije i volje ka njenom rešavanju.

Danas radim u jednoj štamapriji na radnom mestu koje bi po svom opisu bilo najblize radnom mestu jednog grafickog dizajnera, i mogu reći da imam uspeha u svemu tome. Imam dovoljno slobodnog vremena, iako radnog vremena kad radite nešto što volite, jednostavno nema, i u međuvremenu sam sa prijateljima organizovao jedan mali internet radio i dao mu ime Radio-MIsh.
Kompjuteri i internet su promenili moj život iz korena iako sam u 41 godini zivota poceo aktivno da se bavim time, a ovu kratku priču sam Vam ispričao i posvećujem je velikom broju ljudi širom Sveta koji razmišljaju kao ja nekad, većini koja ne želi i onoj manajoj grupi koja ne može sebi to da priušti i svim ostlima koji ne shvataju koliko je za njih bitno da što pre izmene stav.

„Perpetum mobile prve vrste nije moguć“… dragi moji … sve ostalo je moguće..

Оставите одговор