Putopisanije

Piše: Rambo Amadeus, Politika- Pogledi sa strane

Kuda idu svi ti ljudi, permanentno se nameće pitanje sledećih hiljadu kilometara, i kroz Italiju, i kroz Francusku

Vratih se prije neki dan sa jednog vrlo dugog puta.

Moj bend i ja bijasmo pozvani na jedan muzički festival u Tuluz, na jugozapadu Francuske, I ja sam hrabro odlučio da tih 4.000 kilometara pređemo automobilom, nadajući se da ću tako nešto i vidjeti. Kad se putuje avionom, vidite samo aerodrome i back stage od bine, potpuno je svejedno u kojoj ste zemlji.

Moja baba je imala običaj da govori „kašun pošo, kašun došo” kritikujući ljude niske duhom koji se vraćaju sa putovanja bez ikakvih uspomena. E da ne bih kao „kašun” (kutija, gajba, ambalaža) opet došao iz inostranstva, sjeli smo u doduše vrlo udoban auto star 14 godina i zaždili na ovaj put.

Pun utisaka, sjedim ispred kompjutera i prosto ne znam o čemu prije da pišem, čini mi se da bih mogao stotine strana napisati o ovom divnom i poučnom izletu, tako da ću krenuti hronološki, valjda tako nekud i stignem.

Dakle, prvo malo o saobraćaju. Autoputem iz Beograda kao od šale se stigne do Slovenije. Primjetno je ubrzana carinska procedura na granici sa Hrvatskom, pa čak i na granici sa Evropskom unijom, to jest Slovenijom u našem slučaju. Kroz Srbiju smo na autoputu maltene sami, kroz Hrvatsku takođe, skoro žmureći se stiže do Zagreba, tamo ima nešto malo gužve, samim tim saobraćaj se odvija dosta sporije.

U Sloveniji je saobraćaj nešto intenzivniji, ali ne i sporiji, malo su potrebniji brži refleksi da bi se ravnopravno učestvovalo u saobraćaju.

U Novoj Gorici smo svirali u nekom malom klubu, tek da imamo gdje da konačimo i da malo pripunimo zalihe para i goriva, kojih će, kao što ćemo vidjeti, na ovom putu trebati više nego što smo planirali.

Ulazak u Italiju, na autostradu Trst – Milano nas je bukvalno šokirao. Desnom trakom ide nepregledna kolona kamiona, ali se ne vuče kao stonoga, nego ti kolosi nezajažljivo gaze 120 km na sat!

Srednja traka ide 140, i užasno je intenzivna, stalno se u nju ubacuju ovi iz lijeve trake, koji, čim vide da su pri 150 prespori za nestrpljive koji im ablenduju u leđa, ubacuju se kao na trci formule tik ispred vas. Za moje reflekse i živce to je bilo previše, te sam volan utrapio klaviristi, za koga se i očekuje da mu je bavljenje klavirom razvilo najbrže reflekse.

Kuda idu svi ti ljudi, permanentno se nameće pitanje sledećih hiljadu kilometara, i kroz Italiju,i kroz Francusku?

Stvar je jasna, to su ogromne države sa po 60-80 miliona stanovnika, pri tom industrijski vanzemaljski razvijene, tako da je to u stvari njihov normalan režim života i putovanja.

Putuje roba, putnici, ljudi puno rade, ali intenzivno,i žive, stalno se nekud kreću, zapravo, mnogo je veći šok kad se čovjek, naviknut na taj intenzitet života, vrati nazad na svoj rođeni autoput i shvati da se vozi sam. Onda se pita pa dobro gdje su svi ti ljudi?

Zamišlja ih kako sjede kod kuće umotani u ćebad, vire kroz prozor i stražare pored kace kiselog kupusa čekajući da sazri…

I dok u tako nepreglednoj koloni koja juri 140 vozimo prema Azurnoj obali, gdje ćemo ostati dva dana, shvatam da su svi oni zastoji oko Beograda i Zagreba zapravo poslijedica loših refleksa vozača, jer je ukupan broj auta manji, a ide se mnoooooogo sporije.

Utonut u sopstvene misli, već zamišljam kako će za 100 godina homo europicus imati veću glavu, brže reflekse, fiziološki će, zbog intenziteta života, evoluirati drukčije od uspavanog i manično-depresivnog homo balkanikusa…

Strah me malo prošao kada smo na benzinskoj pumpi u Italiji vidjeli male, crnpuraste kudrave vozače okupljene oko velike zajedničke pepeljare, jedine tačke gdje je dozvoljeno pušenje. Ličili su na sve osim na ljude budućnosti… Laknulo mi je što evolucija ne ide baš tako brzo kao što se odvija u mojoj mašti.

Nakon pet sati vožnje, spustismo se na more u blizini Đenove, velike i značajne talijanske luke…

More je stvarno svjetloplavo, tako da se uvjeravamo da Azurna obala nije dobila ime iz estradnih razloga, nego mu je to stvarno boja.

(Nastaviće se)