Kraj je tužna priča koja nema veze sa tobom

U jednom trenutku ćeš pogasiti sva svetla, isključiti sve, izvaditi baterije iz satova, spustiti roletne, sedeti sam u mraku i sam sebi biti čitav svet.
Naravno dosta cipela treba pocepati, toaletnog papira potrošiti, hiljade i hiljade kilometara prepuzati po krevetima, da bi dospeo do te tačke u kojoj si sam sebi sve, ali je sasvim moguće.

Neće te više biti briga, što su ti sinovi i kćeri nešto sasvim drugo od onog što si zamišljao, što te je žena varala misleći da ne znaš, a kumovi ogovarali gde god su stigli.

Nije bitno ni što si sve radio pre i bolje od drugih, mada su se posle neki na tome obogatili, kao ni što na mošnicama imaš mnoštvo visuljaka, pod pazuhom duplo više bradavica, a ona stvar te podeća da si muško jedino ranom zorom pa se trudiš da što duže izdržiš i ne odeš na pišanje, uživajuči u svojoj davno zaboravljenoj muškosti.

Tada ti sigurno neće biti važno što si se ženio i razvodio, i nikad nisi oženio ni jednu od lepotica, koje su pokupili neki smešni i bezvredni tipovi bez mozga i obraza, a još manje što će na tvojoj sahrani mnogo njih plakati a da te nikad nisu ni za zdravlje pitali, a trebalo je.

Letećeš na sećanjima i biti ponosan što si dogurao dotle, i pomalo biti zabrinut da ti ne naprave neki smešan šareni spomenik koji u tom trenutku bude najjeftiniji. Savršeno će te boleti uvo za to što će te svi posle tri dana zaboraviti, ali to je to, jer u jednom trenutku moraš tamo negde gde ćeš se odmoriti i gde ćeš zauvek ostati, bez računa, poreza, dugova, kamata, kredita, dosadnih sastanaka, glupog komšijskog avlijanera i ostalih ovozemaljskih radosti.

Zbirka „Ujed i druge priče“ u pripremi