Digital Reality no limit

Arrangement of elements of digital world on the subject of science, computers and digital technologies

Arrangement of elements of digital world on the subject of science, computers and digital technologies

Već odavno htedoh, ali nešto se desi pa skliznem u nešto drugo, zaboravim, a onda kad se opet setim premišljam i brojim, kome bi’ ja to uopšte i pisao, koga bi pitao, ali ajde, nek bude.

Zašto ste neiskreni, pre svega prema sebi?
Zbog čega ste, većinom alavi i nezasiti?
Dokle ćete da zavidite drugima i tražite zvrčku svakoj dobroj, pametnoj i mudroj stvari koja ugleda svetlost dana?
Koji je pravi razlog da ste svi pametni i puni alternetivnih, dobrih i neoborivo pravih rešenja, ali tek kad se sve to- nešto okonča ili ne daj Bože propadne?
Zašto ste nemarni, lenji, neodgovorni, na delu a po društvenim mrežama, kolumnama i javnim nastupima virtuelne kopija Alije Sirotanovića?

Pitanja su prosta i kratka a odgovore ne vidim, koliko god čitao tražio i upinjao se, da delom i sebe operem i zaštitim od učešća u svemu tome.

Neiskrenost, pred drugima donekle može biti opravdana jer, naravno da svi želimo da ostavimo dobar utisak, ali društvene prilike i stanje u našem jadnom društvu nas negiraju i kažu da nam da smo lažovi, međutim neiskrenost prema sebi je skandalozna i pogubna za svakog ko ima imalo ponosa i razuma (bar bi trebalo da bude). Postoje stvari o kojima svi mislimo, znamo i o kojima razmišljamo, a opet kad ih drugi izgovori ili napiše, osuđujemo, napadamo i blatimo svim sredstvima. Zašto? Zašto tabui iz naše mašte ostaju tajna i barijera u našim glavamao iako bi gotovo svi te iste zidove i ograničenja rušili, pomerali ili jednostavno sravnili sa zemljom.

Očigledna i jasna, čak biserno iskrena i normanlna osećanja ne pokazujemo, dok na drugoj strani, kao po komandi svi živimo u nekoj masovnoj humanitarnoj zoni i kaoo spremni smo da pomognemo a u stvari nas .. boli … zavisi od pola, jel… šta nas boli. Čim iskočimo na Facebook , Twitter , Instagram , ili bilo koju drugu društvenu mrežu, ratovali bi, menjali Svet, na onu stvar nabijali sve što se može, dizali revolucije i bune a u stvarnom životu nas nigde nema. Slava „ljudima s mudima“ koji se na javoj sceni poklone, i krenu u DonKihotovski pohod ali ubrzo, nažalost i na našu veliku nesreću, ostaju samo. Zašto?
Zašto smo takvi, i dokle?

Zbog čega smo alavi, nezasiti, uvek željni tuđeg i pored punog tanjira, novčanika ili frižidera? Šta nas to goni da nam nikad, ali baš nikad nije dosta, a odrasli smo na parčetu hleba namazanim mašću i alevom paprikom. Još dok je vrabac na grani, a uoči one Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani smo spremni da i vrapca, granu i celo drvo, okolne prolaznike i zainteresovane posmatrače a ako može i gore pomenutog goluba na lomači spalimo, ne razmišljajući da ipak i uvek „HOP“ ide posle skoka, nikako pre toga. Ne razmišljamo, i sve nam se svodi na dokopavanje do ovoga i onoga,  bez razložnog i planskog razmišljanja da kroz sve prođemo planski, da potrajemo, da poštedimo i sebe i druge pa ostavimo sebi niz korisnih varijanti u budućnosti. Ma da, sutra će smak Sveta … i posle nas potop.

Dokle mislimo da stvarajući svako za sebe mikro- trendove gazimo sve dobro, pametno i korisno nižući makro- promašaje, a pri tom uvlačeći u njih hiljade nedužnih glupana i lezilebovića koji znaju samo da budu protiv, jer za podršku i jasno i javno „ZA“, onu pravu i kompletnu podršku, nemaju pameti i strpljenja. Naravno da „Niko nije prorok u svom selu“ ali mi baš takvim razmišljanjem i ponašanjem, gotovo nezadrživo, krčimo put baš ka tome, da uskoro svi budemo u tom malom i istom selu.

Za veliki broj problema nemamo rešanja, ne umemo, ne znamo ili jednostavno ne želimo da se eksponiramo, ali kad se toga prihvati neko odvažan, jad i tuga. Ospemo po njemu drvlje i kamenje, jer pobogu ko je on da zna, kad svi eto (za svaki slučaj bolje da) ne znamo. Toliko je vrednih, pametnih i sposobnih ljudi svoje karijere i živote stavilo na kocku zarad Srbije, budućnosti, generacija koje dolaze, ali nama niko nije doskočio kao dovoljno dobar, pa nam ne valjaju ni Vlade Divac, ni Novak Đokovič, ni Mirko Ilić, ni Mirjana Karanovič, ni Siniša Kovačević, i tako bih mogao do sutra.
Tražimo djavola, provociramo sami sebe i sami sebi u brk pljujemo a da tog nismo svesni. Zašto.

Odakle izvlačimo alternativna rešenja i gomilu „dokazanih“ argumenata posle svake utakmice, performansa, političkog, ekonomskog ili privrednog poteza a protiv aktera i inicijatora. Zašto ih nemamo pre svega i zašto čutimo ako već imamo gomilu onih koji znaju. Da li stvarno očekujemo da postoji savršenstvo u svetu, u kojem je sve odavno jasno i kristalno definisano. Naravno objašnjenja su poznata: „Ne voli nas sudija“ „Performans je politički nekorektan“ „Politika Vlade je opredeljena stranačkim ili ličnim interesima“ a primera je još mnogo …

Koja je izvorna moć ili pokretačka energija sveopšteg i svakodnevnog digitalnog rijalitija, u kojem 10% učesnika na društvenim mrežama, imenom prezimenom, svakom drugom pozadinom i pristojnim karijernim ili životnim tragom, trpi milione anonimnih budala kojima sama anonimnost daje slobodu i totalnu amnestiju, šta god uradili tj. rekli. Dokle će virtuelna radionica, koja nije tako zamišljena, da uništava ovo malo pameti i vrednosti u društvu u kojem je skoro sve ispalo sa stalaža sistema vrednosti, i zašto će većina pre podržati pa čak i glorifikovati bezvezne nikove Mileve, Slobe ili nekog trećeg, (bez obzira što iza njih stoje lucidni, školovani i pametni ljudi) a ne status nekog mladog talentovanog muzičara, sportiste amatera ili pobednika olimpjade u matematici.

Gde smo, i kuda idemo? Čemu li se nadamo, sve onako zajapureni u ritmu izopačene folk- muzike koja sve više podseća na zapomaganje iz vizueno natapirane pronografije i razmišlja li neko o istorijskim spomenicima, pozorištima, gitarijadama, festivalima, danima poezije, sajmovima knjiga, muzejima, druženjima, lepoj reči i pristojnom vaspitanju. Možemo ekonomski postati tri puta jači od Švajcarske ili Amerike (ako tako osim mehanizma države postoji išta vredno i važno), ali ako izgubimo dušu, mentalitet, gostoprimstvo i tradicionalni pozitivan pogled na Svet, izgubićemo sve. Postaćemo roboti, mašine koje su označene čipovima, brojevima i šiframa koje izvršavaju program, dok ga neko ne promeni.

Mi to nismo i ne možemo biti, siguran sam.

Voli Vas i pozdravlja vaš čika Siniša.

Foto: http://depositphotos.com/