Kristinine uspomene

NOVI SAD - Nataša je od prvog dana bila sigurna da će se Dača izvući, da će pobediti u svojoj najtežoj bitki. Njen optimizam u momentima kada su joj lekari saopštavali i najcrnje prognoze graničio se sa iracionalnim. Ona veruje da će njen suprug ponovo izaći kao pobednik. Nataša je više nego hrabra i izuzetno pozitivna - priča za „Blic“ Dragoljub Bekvalac, tast Danila Ikodinovića, koji se već nedelju dana nalazi u bolnici.

Od prošlog petka, kada je Ikodinović motorom na Kaćkoj petlji udario u „jugo“ ispred sebe, Dragoljub je, kaže, sa strahom slušao lekare, njihove procene i prognoze.
- Nisam bio optimista tog momenta, ali kasnije, uz svaki i najmanji tračak nade imao sam sve više vere u Daču i njegov oporavak. Nataša je sve vreme verovala u njega. Ona nas je sve hrabrila. Tačno je da je želela da sve vreme bude uz Daču, uz njegovu postelju, ali se odlukama lekara povinovala bez pogovora. Rekla je lekarima da će u potpunosti poštovati sve što lekari budu rekli da je dobro za Dačin oporavak i da neće praviti smetnje lekarskom osoblju. Prihvatila je kada su joj lekari rekli koliko sme da bude uz Dačinu postelju. Rekla je da njene emocije neće biti smetnja da uradi ono što je za Daču u ovom momentu najbolje - kaže Dragoljub.
Natašina i Dačina ćerka Hana ne zna šta se desilo njenom ocu.
- Hana je suviše mala. Ne bi ni bila svesna šta se događa, a Nataša s neverovatnom verom da će se sve dobro završiti, nije želela ništa da joj kaže - priča Dragoljub i zahvaljuje svima koji Dači u borbi za život pružaju podršku.
- U najtežim momentima ta podrška nam je mnogo značila. Vaše novine i neki drugi mediji pažljivo su i korektno izveštavali i zahvaljujem se što se niko u ovoj teškoj situaciji nije bavio senzacionalizmom - kaže Dragoljub Bekvalac.
Zdravstveno stanje Danila Ikodinovića i danas je bilo stabilno, a vitalni parametri u granicama.

Opširnije u izdanju za subotu, 5. jul 2008. BLIC

NEMATE TRŽIŠTE, NEMATE ČITAOCE, NEMATE TIRAŽE…

Šta nas, bre, briga da li imaju pecare, kakvu rakiju prave i da li više vole prsate plavuše ili vitke i tajnovite crnke?

Đorđe Pisarev / Dnevnik ONLINE

Živimo i delujemo u vremenu svojevrsne egzistencijalne spisateljske šizofrenije, devalvacije nagrada i devalvacije ukusa. Vreme kada su “išli” tiraži i do 10.000 (Bigzova džepna npr) još uvek je “živo” u glavama mnogih učesnika (pisci, izdavači, čitaoci), pa u tom kontekstu i psihološki razorno deluje na njih činjenica o sadašnjem stanju stvari: bedni tiraži, loši honorari, očajan soc-ekonomski status. Otud i gomila malih (“piratskih”) izdavača-trgovaca. Negdašnji državni giganti se nisu prilagodili: ukoliko već nisu zgasli, uglavnom ne mogu da funkcionišu na tržištu, a država nije sposobna - niti treba - da ih finansira u potpunosti. Pesnici štampaju knjige u tiražima od 300 do 500 primeraka, i čitaju se međusobno, gotovo da i ne postoje izvan svog zatvorenog sveta. Prozaisti još nekako i provaljuju branu, “ulaze među narod”, ali teško izlaze van granica Srbije: konačno, i pisci plaćaju cenu lošem imidžu brenda “mejd in Srbija”. Plus beskraj virtuelnog sveta interneta: nove generacije zaljubljenika u priču radije biraju interaktivni svet koji im daruje monitor, nego “mrtve” stranice debelih knjižurina…

Ipak, osim “sitnih” životnih nepodopština, kakve su suočavanje sa svim onim silnim pitanjima standarda - kupovna moć, komfor, potrebni višak slobodnog vremena - kada je u pitanju sam čin nastajanja/pisanja dela, nije važno što živimo u slabašnoj državici kakva je Srbija. Naprotiv, u svetu koji sve više postaje virtuelan, živeti u potpuno virtuelnoj državi kakva Srbija jeste - nema ni granica: ne zna se ni kolika je, ni kako se zove! - može za umetnika da bude podsticajno: kako se izboriti s takvom (suludom) realnošću koja nadmašuje imaginaciju?

Sasvim je druga priča kada govorimo o statusu literature/pisca; ukoliko se određujemo prema Drugima, a ne vidim kako bismo drugačije, onda je smešna rabota Ovde biti pisac. Nemate tržište, nemate čitaoce, nemate tiraže: ne vredite gotovo ništa. Izdavači kukaju i daju tričave honorare, a istovremeno, ipak, rade i žive od knjiga: piscu to nije omogućeno. Izdavači su, dakle, i pored prilično loših uslova profesionalci, pisci su u kategoriji «zaljubljenika», a egzistenciju osiguravaju na drugom, “pravom” radnom mestu. Honorari, stipendije, mogućnost održavanja plaćenih književnih večeri ili vođenja kurseva pisanja, pa i nagrade, koje u velikom svetu znaju da obezbede novac potreban za život - ovde je to samo san koji izaziva gorak osmeh. Na repu smo sveta, slepa mrlja čak i na Balkanu, pa zar je realno očekivati da bi neko, ko se, čak i uspešno, bavi spisateljskim poslom, mogao i da živi od toga? No, šta da se radi… Pisci su vezani za ovu nejaku državu jezikom: nije reč o patriotizmu, to je odavno postalo dosadno i (gotovo) zanemarljivo, nego o prostoj činjenici da je srpski jezik jedini koji srpski pisci znaju. Da mogu, da znaju, pisali bi na engleskom i oprobali svoj svet ideja i imaginacije na višestruko brojnijem (i bogatijem) anglosaksonskom tržištu. Šta tu ima da se krije: mala država, mali jezik – mali pisac.

Malo je jadnih, suvih koski oko kojih se tuče dosta gladnih ljudi na skromnoj književnoj trpezi. Otuda i ne treba zamerati što mnogi učesnici ovdašnjeg književnog života “funkcinišu” po starom, dobrom sistemu «ja tebi, ti meni». Tako se pišu loše kritike koje pogrešno usmeravaju/informišu čitaoce, prizemna litaratura se proglašava vrhunskom, pa preko noći osvanu sve novi i novi «”najčitaniji” srpski spisatelji (može i spisateljice)». Niko da kaže, a mnogi znaju: pa car je go! (Može i carica.) Ima ih, bre, ko salate, ko će sve to da pokusa! Opet, ne znaš šta je gore, pokvaren ili neznalica. Onaj prvi gradi Potemkinova sela, a oni drugi čine još goru štetu u navodno dobroj nameri…

Mali smo, i naša gladna usta širom otvorena prema Svetu traže, zinuli smo razjapljenih čeljusti željni svega, a na kraju smo preuzeli ono najprizemnije: kupujemo jeftinu robu na svetskoj pijaci tričarija. No, Oni su svoju skalu vrednosti dobro natempirali, pa ne može doći do zabune i ne može se pomešati visoka i niska kultura. Jeste, oni su izmislili masovne šarene laže, poput rijelitija ili grand parada, ali je sigurno ne drže kao prioritetnu. Jeste, oni su izmislili «atraktivne» časopise za žene, modu, džet set, jeftinu psihologiju… Kod nas su ove lagarije i neukusni spektakli «za srce i dušu» postali preovlađajući i mnoga deca rastu s uverenjem da je taj kičeraj Vrh Sveta. Baš imaju šta da osvoje! Zato je elitna književnost zatvorena u geto, i to nije više načelni problem, nego prosto problem brojeva: ukoliko bar deset odsto populacije čita vrhunsku literaturu, a to je broj koji bi kod mogao čak da izazove izvestan optimizam, zar to, ipak, nije porazno: koliko je to onda ljudi koji stvarno čitaju?

Državu čine ljudi, a ministri nisu praktičari i ekonomisti, nego glumci, slikari. Novac se, baš kao i sve ostalo, deli po partijskim i komšijskim aršinima, a ne po vrednostima. Šta se i može drugo očekivati u instant državi kakva je ova «jadna “majčica Srbija»”? Šta se drugo i može očekivati u zemlji u kojoj su političari ubeđeni da bavljenje politikom znači proizvodnju afera i prepucavanje u medijima gde građani treba da se bave njihovim porodicama, ljubavnicama, bazenima i kućnim ljubimcima? Šta nas, bre, briga šta oni vole, kakve čarape nose i za koji fudbalski klub u španskoj primeri navijaju razbaškareni u svojim supermodernim foteljama smeštenim u raskošnim kućama malih gradića diljem Srbije? Šta nas, bre, briga da li imaju pecare, kakvu rakiju prave i da li više vole prsate plavuše ili vitke i tajnovite crnke? Važno je što su zaboravili da su činovnici koji moraju da odrade posao i obezbede “običnim” građanima, dakle “običnim” čitaocima i”običnim” piscima, solidan i siguran život.

Iako je upis blizu, svaki deseti srednjoškolac još se dvoumi oko izbora studija, a 4,35 odsto njih nema nikakvu ideju koji će indeks odabrati

Svaki peti maturantu Srbiji želi da upiše ekonomiju i menadžment. Filološki fakultet je drugi na top-listi interesovanja srednjoškolaca, studije informatike nalaze se na trećem, a pravo na četvrtom mestu. Medicina i stomatologija pali su na peto mesto po interesovanju budućih studenata, a za njima sledi elektrotehnika, arhitektura i turizam, vojska, psihologija i pedagogija.

Iako je upis na pragu, svaki deseti srednjoškolac još uvek se dvoumi oko izbora studija, a 4,35 odsto njih nema nikakvu ideju koji će indeks odabrati, pokazalo je istraživanje sajta prijemni@infostud.com. Anketa je sprovedena tokom marta i aprila i u njoj je učestvovalo više od 40.000 maturanata iz 285 srednjih četvorogodišnjih škola iz cele Srbije.

Odgovarajući na pitanje – zbog čega želiš da studiraš, 82 odsto njih odgovorilo je da želi da stekne više znanja iz oblasti koja ih zanima, 73 procenta ispitanika smatra da će sa diplomom lakše naći posao, trećina njih misli da sa diplomom ima više šansi da se zaposli u inostranstvu, a 14 odsto ispitanika upisaće fakultet jer njihova porodica to od njih očekuje. Svaki deseti srednjoškolac želi da dobije indeks da bi – izbegao vojsku, a isti procenat njih planira da studira jer ne zna šta bi drugo radio nakon završene škole. Svaki četvrti ispitanik nastaviće studije u svom gradu, a 67 odsto njih pakovaće kofere, jer u mestu u kome žive ne postoji željeni fakultet.

Polovina anketiranih studiraće u Beogradu, 17 odsto njih u Novom Sadu, 14 procenata u Nišu, tri odsto u Kragujevcu i Subotici, dok će deset odsto maturanata nastaviti studije u drugim gradovima.

Ako je suditi prema rezultatima ovog istraživanja, 87 odsto maturanata želi da upiše fakultet, šest procenata njih planira da dobije indeks više škole, a pet odsto srednjoškolaca kaže da će upisati višu školu ako ne prođu prijemni ispit za fakultet. Velika većina ili 90 odsto svršenih srednjoškolaca želi da upiše državni fakultet, tri procenta mašta o indeksu privatnog fakulteta, a šest odsto njih kaže da će upisati privatni ako ne bude uspeo da upiše državni fakultet.

Na pitanje – šta ti je najbitnije pri izboru fakulteta, odnosno visoke škole, najveći procenat ispitanika (86 odsto njih) odgovara – želim da studiram ono što me interesuje i što volim. Za 82 procenta ispitanika najvažnija je mogućnost zaposlenja sa tom diplomom, 64 odsto njih ističe sticanje znanja, a 48 procenata maturanata visoko vrednuje stručan profesorski kadar. Za trećinu njih najbitnija je prihvatljiva školarina i dobra organizacija svih službi na fakultetu, a svakom petom ispitaniku najvažnije je da fakultet ostavlja dovoljno vremena za sve ostale aktivnosti.

Na pitanje – da li ste razmišljali o odlasku na profesionalnu orijentaciju, polovina njih je odgovorila potvrdno, trećina nema ideju šta je savetovanje pri izboru fakulteta, a petinu to ne zanima. Odgovarajući na pitanje – da li planirate da idete na organizovanu pripremnu nastavu za upis na fakultet, više od 70 odsto maturanata odgovorilo je potvrdno, a 26 odsto njih smatra da im je postojeće znanje dovoljno.

Infostud je dodelio laptop kao nagradu školi iz koje je stigao najveći broj odgovora a ove godine tu vrednu nagradu dobila je Srednjoekonomska škola iz Niša.

K. Đorđević

Čekovima bez pokrića finansiran 5. oktobar. Banke koje su izdavale čekove u Americi likvidirane odmah posle promena.U Srbiju ušlo oko 450 miliona dolara u čekovima koji su dati liderima DOS i Otpora. Jovanović ih delio i njima plaćao usluge i kampanju

BEOGRAD - Demokratsku opoziciju Srbije i Narodni pokret Otpor godinama je finansirala američka banka Nešnal sekjuriti benk kako bi im pomogla da sruše Miloševićev režim i dokopaju se vlasti 5. oktobra 2000. godine! Postoji samo jedan problem: čekovi nemaju pokriće!
Do potvrde ovog ekskluzivnog otkrića, o kome se dosad samo spekulisalo, Kurir je došao iz prve ruke - od čoveka koji je upravo ove čekove lično dobio iz ruku Čedomira Jovanovića tokom 2000. godine!

On otkriva da je ta američka banka imala poseban fond, čija su sredstva bila opredeljena za pomaganje DOS. Pomoć tadašnjim opozicionarima stizala je upravo u nevažećim čekovima.
- Do čekova sam došao još pre osam godina, a lično mi ih je uručio Čedomir Jovanović, kao poverenik u ime Demokratske stranke. Javna je tajna da je od 1994. do 2000. godine u Srbiju ušlo čekova te američke banke u vrednosti od 450 miliona dolara i da su te pare služile za finansiranje DOS i Otpora. Pošto je bilo rizično da se oni unovčavaju u zemlji, mada je bilo pokušaja, to se praktikovalo u ekspozituri budimpeštanske banke u Segedinu - prepričava naš sagovornik detalje sumnjivih transakcija čiji su glavni akteri bili politički prvaci tadašnje opozicije.

Inače, svi čekovi su ispisani na sumu od 2.000 dolara i glase na donosioca. Čekovi su emitovani u ukupnoj vrednosti od pet milijardi dolara, od kojih je u Srbiji i dalje je u opticaju 20 miliona dolara .

Poslovanje same banke do te mere je kontroverzno, da nije utvrđen tačan način na koji je ona prestala da posluje. Prema jednoj verziji, ona je likvidirana još 1991, a prema drugoj, to se desilo mnogo kasnije, nakon 5. oktobra 2000. godine. Ova druga verzija je verovatnija, jer je, prema našim izvorima, banka ukinuta odmah nakon petooktobarskih promena i samim tim čekovi su obezvređeni. Postupak likvidacije banke je nalagao da se sva potraživanja prijave do određenog vremenskog roka, pa da se onda potraživanja isplaćuju iz likvidacione mase. Pošto niko u Srbiji, a verovatno ni u drugim zemljama u kojima su sporni čekovi bili u opticaju, nije imao podatke da je neka široj javnosti nepoznata banka u SAD likvidirana, niko nije ni prijavio potraživanja. Problemi su nastajali kad su ljudi pokušavali da unovče čekove.

Međutim, iako se ispostavilo da je policija znala da je reč o nevažećim čekovima, nijedan od uglednih demokratskih lidera nije uhapšen u pokušaju da ih unovči, već su se takvi slučajevi zataškavali.

Prvi koji je završio u policiji bio je novinar Kurira Oliver Nikolić, koji je pokušao da unovči jedan takav ček. Njega su juče uhapsila dva inspektora Gradskog SUP, a u “pritvoru” je proveo punih pet sati, od 11 do 16 sati!

- Imao sam kod sebe ček na 2.000 dolara, koji glasi na donosioca, i s njim sam otišao u ekspozituru Komercijalne banke na Trgu Nikole Pašića. Uz ček sam uredno pokazao i ličnu kartu, ali mi je rečeno da je njihova praksa takva da najpre provere brojeve čeka u banci u kojoj je izdat, i da će mi se javiti sutradan. Uredno mi je otvoren devizni račun u ovoj banci i ček je uzet kao polog. Trebalo je sutradan da dođem u banku i da podignem novac. Juče ujutru pozvao me je šef te ekspoziture, i čim sam kročio u njegovu kancelariju, banula su dvojica inspektora, od kojih je jedan bio šef Odseka za suzbijanje prevara i falsifikata Saša Marković - priča Nikolić.

On kaže da ga je spaslo to što je kod sebe, svom srećom, imao pismeni radni nalog redakcije kojim se potvrđuje da je, u stvari, bio na novinarskom zadatku, i u kome su navedeni svi podaci čeka.

- Kad sam im to pokazao, shvatili su da nije reč ni o kakvom kriminalcu, falsifikatoru i prevarantu, već o novinaru na zadatku - kaže na kraju naš kolega.

VISOKI DEČANI - Predsednik Srbije Boris Tadić povodom hrišćanskog praznika Vaskrsa uputio je iz manastira Visoki Dečani poruku mira srpskom narodu i svim ostalim narodima na Kosovu.

- Dolazim ovde da se poklonim moštima svetog kralja Stefana Dečanskog, ali pre svega dolazim da susretnem ljude koji žive na ovim prostorima u velikoj izolaciji i na teškim mukama - rekao je Tadić uoči početka ponoćne vaskršnje liturgije u manastiru Visoki Dečani na Kosovu.
- Istovremeno, ovo je prilika da međunarodnim institucijama i ljudima koji dolaze iz sveta, predstavnicima UN, ukažemo kako valja na Kosovu i Metohiji postojati i kako je moguće pronalaziti rešenja i za konkretne ljude i za ovu izuzetno teško situaciju sa kojom se svi zajedno suočavamo - rekao je Tadić.

Vaskršnjoj liturgiji u manastiru Visoki Dečani, koju su služili vladika Teodosije i bratstvo manastira, pored Tadića i ministra Slobodana Samardžića, prisustvovali su brojni vernici, predstavnici Kfora i međunarodne policije.