Rad sa ljudima ili njihovim izjavama, pisanim i nepisanim  umotvorinama pored svih lepota komunikacije podrazumeva niz uglavnom  interesantnih zapažanja ukoliko se svome poslu predate u potpunosti. Ko je kakav, kome i koliko simpatičan ili ne, može se zaključiti po nizu karakteristika u ponašanju, govoru pa čak i po mimici koju koristi tokom svog javnog nastupa.

Primetio sam da su stilovi razni i da se u javnom nastupima uglavnom i po svaku cenu pokušava sakriti nedostatak, što je sasvim prirodno. Tako jedni izbegavaju LIVE komunikaciju zbog nedostatka talenta za klasično besedništvo, nekolicina nikada ne pristaje na duel varijante ,zbog problema sa temperamentom a veliki i ponajveći je broj javnih ličnosti koje jednostavno ne možete prepoznati prilikom beleženja izjave u direktnom kontaktu, daleko od naučenog i ustaljenog koncepta i modela. Tražiće da im se pitanja ranije pošalju sa mogućnošću modifikovanja  kao i same teme,  biraće mesto susreta ili izvoljevati uz niz svakojajih drugih smešnih zahteva, sve dok ne budu potpuno spremni i sigurni u “svoj” stav ili sebe lično.

Čarolija bavljenja politikom i javnim životom u nas omogučila nam je da sa visokih funkcuonerskih dužnosti svakodnevno možemo čuti veličanstvene oratorske tvorevine ljudi koji ne moraju biti ni “previše” obrazovani ali čak  ni “prosečno” inteligentni. Novinari su po tom pitanju u povlašćenom položaju kad se radi o ocenjivanju i klasifikaciji po kategorijama ali moje pitanje za ovu priliku je veoma jednostavno i vezano za nešto sasvim novo. Vezano za sasvim neverovatnu vrhunski popularnu, najrasprostranjeniju i nezaobilaznu podštapalicu ili reč ZNAČI, koja je preplavila medije, trgovine, kafane, kongrese, protesne skupove, humanitarne koncerte, audicije, demonstracije homoseksulaca, poljoprivrednika iili pijačnih prodavaca, redove ispred banke ili supermarketa, cenjkanja ispred pijačnih tezgi, sve ostale javne i tajne skupove, ćaskanje uz kafu i ostalo čega se na svu sreću, ovom prilikom nisam setio.

Koje je pravo značenje i namena revolucionarne srpske mode u saopštavanju svojih misli i šta uopšte reći o običnom narodu kada je, gradonačelnik velikog grada, i direktor jednog od najvećeg srpskog preduzeća u obraćanju auditorijumu koriste dinamikom od 4Z/m ( izgovore je u proseku četiri puta u minutu). Da li je, znači ova moda nedostatak elokvencije, rezultat loše koncentracije ili mode – ne znam, ali znam da je njena upotreba nakaradna, kontraproduktivna i smešna težnja ka modernom načinu izražavanja ili znak da treba ponekad više čitati, ali na glas i to sat- dva dnevno. Zaista poželim da se u upotrebu vrate kao previše korišćene “OVAJ”, “MISLIM”, “OVO”, “OVOGA”, i druge ,sada već istorijske  i staromodne reči koje su prema ovoj novoj naivne, simpatične i nekako akustičnije ali ….

Znači Kraj- nema više.