Žaba i potkovica vs. jare i pare

Kad pametan čovek dobije priliku da priča o sebi on obično stane pa razmišlja šta bi, kako bi i naravno i neizostavno kome rekao.

Kada razmisli, dođe do zaključka da možda nije još trenutak i da bi verovatno trebalo „mudro“ sačekati još neko vreme, pod uslovom, da ga tri sekunde pošto nešto uradi ili napiše,  neko ne zaskoči hvalospevima i odama uz bezuslovno tapšanje po ramenu.

Veliki je problem kada se u tom razmišljanju, čovek toliko okuraži i opusti pa prestane sa ikakvim delima, sve sladostrasno smišljajući najbolju moguću reč u promociji svojih nadčovečanskih uspeha i zasluga. Tada se desi, a to se odmah primeti, da nešto nije kako treba. Slava ko slava, zna da uspava, otupi i zaslepi jadnog (nekog) koji izgubi dodirnu tačku sa vremenom sadašnjim i ostane ko ispušten balon napunjen helijumom u krošnjama drveća, dovoljno visoko da nije baš patos -master, ali sasvim nisko za svaku zvezdanu visinu, kojoj gravitira i u kojoj se već ničim izazvan odomaćio u svojim mislima.

Moje je mišljenje da se tog mentalnog škarta nakotilo i previše,  da su tvorci  ideja i kreacija kao pokretačke snage toliko izlizali i unazadili taj sistem, i da nam se ne spremaju previše lepa vremena.

U stvari ništa, htedoh  kao apsolutni autsajder i nepripadajuća jedinka ovoj populaciji, iz svog gnezda sa obližnjeg kokošinjca da kažem, da nema visokog leta bez jakih krila i oštrog kljuna, pogotovo kad umesto stravičnog orlovskog kliktanja, jedva uspevaš da ispustiš nešto što više liči promuklo gakanje.

I na samom kraju, recimo da su jarići i evrići apsolutno dobra ekonomska kombinacija, naglašena u umotvorini našeg naroda od davnina, ali nekako mi se čini da  su jaganjci uznapredovali a pare nisu za svakoga. Pošto se novac najčešće vezuje za moć i uticaj proširimo ovu predpostavku i na ovo polje. Imati novac i moć a ne znati čemu služi, je jednako prilici kada ni jedno ni drugo zapravo nemaš.

Zato mislim da traba da radimo, što više, da pričamo što manje- pogotovo kad to ne umemo a hvalisanje, ukoliko nam zaista pripada prepustimo drugima, pod uslovom da to ne rade uveki ista dva- tri lika, samo u različitom rasporedu termina i tema.

Vid’la žaba da se konji potkivaju …

 

 

Inat u inat – živela Srbija

Široka debata u sklopu kampanje koja je u toku, u kojoj bi neko rekao da treba nastaviti sa reformama bez puno talasanja u poludivljoj, i prečesto neartikulisanoj političkoj sceni Srbije, je više nego hrabrost. Ćutanje je kukavičluk, a sporadična i nasumična rafalna paljba iz stranačkih tabora po društvenim mrežama i medijima ovih dana, podseća na ulično koškanje dve omanje, nezainteresovane vojske u kojoj protivnici sede iza svojih barikada, (leđima okrenuti jedni drugima) ispaljuju rafale u vazduh simulirajući bezvezno, bespotrebno i smešno „puškaranje“ i ratuju što bi narod rek’o „za svaki slučaj“.

Nije to kao nekada: ili si za Slobu, ili ćeš biti biven na svakom ćošku, jer si za Vuka, pa i kad ponešto ukapiraš ili ne daj bože shvatiš, nećeš sa njima jer je nekako IN biti protiv.

Inat u inat – živela Srbija.

Danas je situacija mnogo komplikovanija, toliko komplikovana da je najbolje o tome – nekom drugom prilikom, jer nikada ne možete biti sigurni, koga ćete dovesti na vlast svojim listićem – ako naravno listić nije omaj beli, koji je po meni apsolutna glupost u perspektivi.

Dakle u kampanji smo, ona kulminira a ulog je veliki. Sa jedne strane kažu da se procesi ne smeju prekinuti i da velikim koracima treba nastaviti  ka Evropi, a sa druge, da se tamo ne ide pocepanih gaća bez pristojnog poklona, ili bar nekoliko nabubanih rečenica na nekom od  evropskih jezika. Svi su u pravu i svi greše. Niko ne misli loše, a opet bi jedni drugima „sve po spisku“ – a zašto.

Baviti se politikom, nije lako. Biti odgovoran i izložen javnim kritikama je nešto, što je mnogima apsolutno nepotrebno (većina tih ljudi imaju sređene živote, svoja zanimanja i u pravilu su u tome uspešni ) pogotovo kad one dolaze od frustriranog, ojađenog i nepoverljivog naroda koji jednostavno niko nije želeo da nauči, da mu objasni i kaže:  da se ona naša „niko ne može toliko malo da me plati …“ vraća skoro kao smrtonosni  bumerang, da je izborni proces ozbiljna i odgovorna stvar a da inertnost, nezainteresovanost i neodgovornost dovodi na vlast one koji imaju mooda, hoće da se bore i znaju da to ponekad može da bude i nepopularno.

Jednostavno naša dugogodišnja navika da se ne mešamo, ne verujemo i ne zameramo, čak i kada imamo obavezu da neke stvari privedemo kraju, skoro pa nas je skupo koštala.

Onomad sam razmišljao, posle jednog finog susreta sa mnogo viđenih ljudi, u jednom finom klubu, da ni biti predsenik u Srbiji nije lako. Nikad nije bilo. Nastojati da sve funkcioniše na najbolji mogući način i „boriti“ se sa svima pa i onima iz svojih redova, nije nimalo jednostavno. Predsednik je predsednik svih građana i ponekad pomislim da on više predstavlja sve nas nego i samog sebe.

Neki tako ne misle, pa stvar zaliči na nešto drugo, ali svakom od tih hrabrih ljudi je najteže  kada ga rodjeni narod i birači ne podržavaju a i to bude obično uoči izbora, jer okrenu priču na svoje lične i nikad ostvarene ambicije, stavljajući svog predsednika u sasvim bezizlaznu situaciju. Biti predsednik verovatno znači da nema odstupanja i predaje, da nema slabosti i iscrpljenosti, od koje ideš od skupa do skupa, dok ti noge klecaju od umora i da nema povlačenja …. ipak biti predsednik pre svega je – biti čovek.

U zemlji u kojoj je daljinski upravljač i udobna fotelja naprihvatljivija politička opcija, nije se ni moglo očekivati ništa bolje, pa pored toliko godina uhodavanja demokratije, tapkamo u mestu i u pravilu, po svakom pitanju imamo neverovatnu podeljenost oko najvažnijih nacionalnih pitanja. Opet i tu naslućujem malo inata a i malo nesnalaženja, ali gotovo sigurno znam da i tu ima onog- ma baš me briga – imamo važnija posla.

Ipak ima li išta važnije od domovine i budućnosti svoje dece.

Argumenti političara u duelima su najčešće u premeravanju nečijih mandata, učešća u vlasti i načina upravljanja resorima, uz obavezne prostačke opaske koje veliki broj posmatrača i potencijalnih birača, zauvek otera iz svega vezanog za politički život, pa nam izlaznost na izborima opada i nije daleko dan kada se jednostavno iz tog razloga neće održati, a u skoroj budućnost izlaznost bi mogla biti i ODLUKA na izborima.

Da ne dužim. Kao, smatram, objektivan učesnik javnog života, mišljenja sam da su promene potrebne, ali da ih treba realizovati razumevanjem, radom, tolerancijom ali pre svega odgovornošću. Neki procesi traže malo više vremena i pogubno je eksperimentisati. Nadam se da većina odavno zna da nam je bolji život nasušna potreba.

„Ako svako uradi onoliko koliko je sposoban, nece narod propasti.“ rekao je davno Vuk Stefanović Karadžić

Dakle dame i gospodo, pamet u glavu

p.s. a dupe uz zid! 🙂

 

 

 

 

Pljuni i napreduj

Neke se stvari nikada neće promeniti koliko god se trudili da menjajući sebe promenimo okruženje ili bar najbliže saradnike. Ljudi prosto ‘oće da ostanu isti, lenji i neodgovorni a jedino što ih zanima (čast izuzecima, kojih nije malo, već su neobjašnjivo tihi i pomirljivi) je, kako nekoga pomeriti naniže. Na tom putu ga treba iznabadati svim i svačim, uglavnom sa negativnim prefiksom. Nikako nije na odmet što predanije istraživanje na polju predpostavki svih dezena i aroma, na hiljadu načina – što nepovoljnijih za „korisnika“ naravno.

To bavljenje drugima se uvuklo u apsolutno sve, ali i pored ubeđenja da su sva ova retro-mudrovanja odavno ispala iz svih okvira modernog i aktuelnog, neki me andrak tera da se posle duže vremena okačim, i pišem koliko god da bi se to vama, ali i imeni u jednom trenutku moglo i zgaditi.

Zaključujem dakle, da je „ugledati“ se na druge – to jest baviti se drugima osnovna ideja poslovanja, ponašanja ali i postojanja.

Kontekst je sasvim nebitan jer ga je lako izrotirati.

Kako ćeš dokazati sebe i svu svoju raskošnu glupost, bezidejnost nasuprot lude želje za uspehom i popularnošću, ako ne okreneš svoje lasere i rakete patos-patos u one koji smetaju. Kako će tvoj sveti lik i delo, doći do nekih visina iz dečačkih snova, ako postoji neko ko to radi bolje, brže i kvalitetnije. Jednostavno okrpiš po njemu ili njima, sve upoređujući babe i žabe i eto ti sasvim pristojne startne pozicije u cilju ne znam čega – mada nije ni bitno.

Naravno da je važan faktor u procesu odvajanja onih koji se ističu, od ostalih prepisivača, šatro pristalica i ostalog šljama, jedino u ideji komunizma bila bar načelno dobro postavljena. Ipak nasuprot velikim očekivanjima ta je ideja brzopotezno deklasirana. „Razbiti protivnika“ i biti bolji, umesto časnih sredstava, podrazumeva niz smišljenih aktivnosti koje pre svega mogu uništiti privatnost i tu se ne štedi, jer ulaskom u sferu nečije privatnosti možemo, kao apsolutno lud narod, doći do dovoljno materijala koji će biti podobni i kompatibilni za sve vrste „okršaja“ od bračnih razmirica do razbijanja koalicionih sporazuma.

Međutim svoju privatnost retko ko neguje i čuva koristeći se gomilom imena, kojima se predstavljaju na internetu. Retki su oni koji arče svoje rođeno ime i prezime. Sami sebi radimo nešto što nas može skupo koštati, čudimo se i zgražavamo nad budubogsnama, i tonemo zajedno u paketu sa bezimenima a tu povratka nema, jer dolaze neka čudna vremena kada će se u interesu bezbednosti sve kontrolisati. Nije daleko dan kada nećemo moći ni u toalet a da pri tome ne naletimo na problem privatnosti u interesu bezbednosti, jer će verovatno do tada i wc šolje biti digitalizovane. Tako će provereni i podobni korisnici fejsbuka, po pristupačnoj ceni, moći da analiziraju i diskutuju u live-stream-u scenu odbacivanja organiskih otpadnih materija – detaljno i bez ikakve cenzure. (O kuci onog velikog što nije sestra već je muškog roda, neću ni reć- ma ime da mu ne pomenem).

Pljuvanje u singlu, ono ja tebi – ti meni, nije tako strašno ali kada dođete do zaključka da se dugogodišnje kampanje vladajućih stranaka, marketinških agencija i velikih medija zasnivaju na toj tehnici, verovatno se ne osećate baš bajno- bar bi tako trebalo da bude. RTS usred dnevnika, veličajući svoju gledanost grafikonima, sasvim neprimereno ozbiljnosti same emisije, uteruje gledaocu saznanje o velikoj gledanosti, konstatujući da je ona upravo onolika, koliko su tog i tog dana imali Pink, Prva televizija i B92 zajedno. (Pljuvanje- zar ne).?

U nekoliko marketinških agencija, pogotovo onih koje su već evo treću godinu za redom poslale turiste u pizdu materinu, bez potvrde i obezbeđenog smeštaja, se takođa valja sve i svašta, a u igri je jedino novac i borba sa onim boljim, kvalitetnijim i ozbiljnijim agencijama koje svoj posao rade temeljno i odgovorno.To je po meni pljuvanje poštenog i regularnog načina rada pred klijentima a kroz bajke o povoljnijoj ceni i nizu drugih „neverovatnih pogodnosti“, koji u pravilu neslavno završe – nekad i tragično.

Najsenzacionalniji deo ovog mog malog i jednokratnog istresanja moždanih vijuga je u domenu političkog marketinga. Za opširniju opservaciju nisam kažu dovoljno stručan, ali napisaću ono što vidim. (Napomena: već nekoliko godina nosim napčare, pa uzmite u obzir)

Dvadesetak godina višestranačka Srbija se deli na naše i njihove. To je valjda počelo onda kada je Srbija iznedrila prve moderne izdajnike, koji su uprkos velikoj opsanosti po svoju bezbednost, jednoumlje smatrali neprihvatljivim i imali muda da to javno i kažu. Možda to tako i ne bi bilo da još od nekih ranijih vremena nismo učeni da neprijatelj nikad ne spava, pa će nam kad tad doći glave. Rekao bih da je tu negde već pri kraju misije – a i po svemu sudeći, taj već dugo nije nitrepnuo a kamoli spavao.

Elem, rekoh li demokratija, da, da, a kad to izustim nešto me po sred prsa žacne… tupo ali potraje jedno dva momenta. Kakva je veza … evo:

Nijedna stranka ne bavi se isključivo svojim radom i rezultatima.

Nijedna ne smatra da bi edukacija onih, koju su protiv njihovih ideja (a ideje su su trebale biti iste- bar predpostavljam), i njihovo pridobijanje na normalan i argumentovan način, bila mnogo produktivnija od pljuvanja i nadevanja svakojakih imena protivniku kome je rejting u porastu a eto lakše je ići sa: „oni nemaju pojma“.

Nijedna stranka, koalicija, unija, jebem li ga šta već, osim nekih novih sada, ne smatra da je normalno preći iz stranke u stranku, naravno ako se taj proces ne praktikuje češće i nijedna stranka nikad nije izašla uoči izbora i rekla u okviru predizbornog programa „SVI ZAJEDNO ĆEMO“, osim nekad davno Vuk, već isključivo „MI ĆEMO“ što jeste i uvek će potencijalno i logično biti laž.

Treba li pominjati koalicije koje ne samo da su neprirodne već, sve je očiglednije boluju od neizlečivih bolesti. Ako se ikada u predizbornoj kampanji kao što je ova sada pojavi neko ko će otvoreno shvatiti da se promeniti ništa neće, dok se ne promenimo mi sami sa sobom i prema drugima „džaba vam molerisanje i lakiranje biračkog tela“.

I na kraju šta da kažem. Istrča ovo iz mene za evo možda pola sata. Neću menjati, niti ispravljati slovne greške- znam da ih ima. tO sam ja.

Osećam da bi se uskoro moglo destiti nešto što će mnoge moje navode jednostavno anulirati … već na proleće.

Volim i ja Vas